Poziv Istine
Kada govorimo o vrednosti reči tevhida ‘La ilahe illallah’ – ‘nema drugog istinskog boga osim Allaha (Boga) jedinog,’ tvrdimo da su one najbolji zikr – spominjanje Allaha (Boga), kojim ljudi mogu da zikre tj. da spominju Allaha (Boga), i da su to najvrednije reči koje su ljudski jezici izgovorili. One su reči lake izrazom, uzvišenog značenja. Potreba i nužnost ljudi za njima je od najvećih potreba. Čak štaviše, ljudi su u većoj potrebi i nužnosti za njima nego za hranom, pićem, odećom i ostalim stvarima. I ne samo ljudi, nego i celi svet, od početka do kraja, je u nužnosti za rečima ‘La ilahe illallah’ – ‘nema drugog istinskog boga osim Allaha (Boga) jedinog.’
One su najčešći zikr – spominjanje Allaha (Boga), najlakše izgovorene, najuzvišenijeg značenja i najveličanstvenijeg stepena. Međutim, i pored svega ovoga neki ljudi – neznalice odstupaju od ovih reči i predaju se novotarijama izmišljajući zikrove (spominjanje Allaha (Boga)) kojih nema ni u Kur’anu ni u Sunnetu, a ni u predajama ispravnih prethodnika.
Od toga je ono što rade neki sufijski tarikati u svojim zikrovima, na način što glasno spominju i ponavljaju samo ime Uzvišenog, govoreći: „Allah, Allah…“ A neki od njih su ime Uzvišenog sveli samo na ličnu zamenicu, govoreći i ponavljajući: „Hu, Hu…“ Neki od njih su toliko preterali da su rekli da je zikr ‘La ilahe illallah’, samo za obične ljude, a da je zikr ‘Allah’, za posebne, dok je zikr ‘Hu’, za najposebnije. Ili je ‘La ilahe illallah’ za vernike, ‘Allah’ za arife tj. one koji su došli do spoznaje i ‘Hu’ za muhakike tj. oni koji su ostvarili istinu.
S toga preferiraju spominjanje samo imena ‘Allah’, ili zamjenice ‘Hu (ve)’, nad rečima tevhida ‘La ilahe illallah’ – ‘nema drugog istinskog boga osim Allaha (Boga) jedinog,’ za koje je Allahov (Božiji) Poslanik, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, rekao da su najbolji zikr (spominjanje Allaha (Boga)), i da su to najvrednije reči koje je on, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, izgovorio, i verovesnici pre njega, kao što je došlo u hadisima koje smo ranije spomenuli.
Spominjanje samo imena ‘Allah’, glasno ili u sebi nije propisano ni u Kur’anu, niti u Sunnetu, niti je preneseno da je to radio iko od ispravnih prethodnika, već su to izmislile kasnije zabludele generacije bez ikakvog šerijatskog (verozakonskog) dokaza za to.
Islamski učenjak Ibn Tejmijje, Allah (Bog) mu se smilovao, je opovrgao tvrdnje onih koji čine ovu novotariju, i objasnio izopačenost onoga čime je potpomažu i dokazuju. On je, Allah (Bog) mu se smilovao, rekao:
„Neki od njih, koji podupiru i veličaju ovo, dokazuju to ekstazom (ljubavlju), neki put mišljenjem, a neki put prenošenjem laži, kao što prenosi neki od njih da je Verovesnik, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, podučavao talkin Aliju ibn Ebi-Taliba, neka je Allah (Bog) zadovoljan sa njim, naređujući mu da govori: ‘Allah, Allah, Allah’, tako što ih je Allahov (Božiji) Poslanik, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, izgovorio a onda je naredio i Aliji da tako kaže, pa je i on izgovorio tri puta. Učenjaci hadiske nauke su složni da je ovaj hadis izmišljen. Ono što je poznato, i što se prenosi jeste, da je Verovesnik, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, kada je u pitanju talkin svome amidži na samrti rekao da izgovori ‘La ilahe illallah’:
O amidža, reci ‘La ilahe illallah’, reči na osnovu kojih ću svedočiti kod Allaha (Boga) za tebe. (Hadis beleži Buhari, br. 3884; hadis beleži Muslim, br. 24)
I on je, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, takođe, rekao:
Doista ja znam reči, neće ih reći rob na samrti a da neće naći svoju dušu zbog njih odmornom. (Hadis beleži Ahmed, 28/1; hadis beleži Ibn Madže, br. 3795)
I rekao je:
Čije poslednje reči budu ‘La ilahe illallah’ ući će u Raj. (Hadis beleži Ahmed, 247/5; hadis beleži Ebu Davud, 3116)“
Zatim Ibn Tejmijje kaže:
„Spominjanje samo imena ‘Allah’ nije uopšte propisano, niti postoje šerijatski (verozakonski) dokazi koji upućuju da je to poželjno. Ono što zamišljaju oni koji greše u obožavanju, povodom dela ajeta: Reci: ‘Allah!’ Zatim ih ostavi…, i zamišljaju da je cilj ovog ajeta izgovaranje imena ‘Allah’, je očita greška. Da su razmislili o onome što je došlo pre ovoga shvatili bi šta se ajetom želi.
Uzvišeni Allah (Bog) je rekao:
Oni ne poznaju Allaha (Boga) kako treba, kad govore: ‘Nijednom čoveku Allah (Bog) nije ništa objavio!’ Reci: ‘A ko je objavio Knjigu koju je doneo Musaa (Mojsije) kao svetlo i uputu ljudima, koju na listove stavljate i pokazujete, a mnogo i krijete, i poučeni ste onome što ni vi ni preci vaši niste znali?’ Reci: ‘Allah!’ Zatim ih ostavi, neka se lažima svojim zabavljaju. (Kur’an, Stoka, 91)
To jest, reci Allah (Bog) je objavio knjigu sa kojom je došao Musa, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, i ovo je potpun govor. Dakle, Reci: ‘Allah!’ – je imenska rečenica koja se sastoji od subjekta i predikata, gde je predikat ‘je objavio’ izostavljen zbog samog upućivanja pitanja na odgovor koji se podrazumeva, a ovo je poznato u jeziku Arapa.
Ono što se može zaključiti na osnovu šerijatskih (verozakonskih) dokaza, jeste da spominjanje samo imena ‘Allah’, kada želimo da Ga slavimo nije preporučeno i da to nije od potpunog slavljenja. To se, takođe, može zaključiti i razumskim dokazima. Izgovaranjem samo imena ‘Allah’, ne dobija se ni iman (verovanje) ni kufr (neverstvo), ni uputa ni zabluda, ni znanje ni neznanje…“
Zatim kaže:
„Zbog ovoga su složni učenjaci arapskog i drugih jezika, da se ne treba zaustaviti na spominjanju samo imenice, jer takva rečenica je nepotuna i govor nije koristan. I kada bi čovek spomenuo hiljadu puta ime ‘Allah’, ne bi time postao vernik, niti zaslužuje Allahovu (Božiju) nagradu i Raj, jer doista nevernici svih vera spominju samo ime (Bog), svejedno želeći time da iskažu jednoću ili ne.
Govor Uzvišenog Allaha (Boga) u kojima nam je naređeno spominjanje Njegovog imena, poput sledećih ajeta:
Jedite ono što vam one (životinje) uhvate i spomenite Allahovo (Božije) ime pri tome. (Kur’an, El-Maida, 4)
Ne jedite ono pri čijem klanju nije spomenuto Allahovo (Božije) ime. (Kur’an, El-E’nam, 121)
Slavi i veličaj ime Gospodara svoga Svevišnjeg. (Kur’an, Svevišnji, 1)
Zato slavi i veličaj ime Gospodara svoga Veličanstvenog! (Kur’an, Neizbežni događaj, 74)
– Zahteva potpuni govor, poput: ‘U ime Allaha’, ‘Slavljen neka je moj Gospodar Najuzvišeniji’, ‘Slavljen neka je moj Gospodar Veličanstveni’ i slično ovome. Dakle, nije propisano reći samo ‘Allah’, i time se ne ostvaruje pokornost Allahovoj (Božijoj) naredbi, i time ne postaje dozvoljen ulov životinja i ona životinja koja se zakolje.“
Zatim je učenjak Ibn Tejmijje rekao:
„Ovim što smo spomenuli dokazano je da spominjanje samo imena ‘Allah’ nije pohvaljeno, a daleko od toga da to bude zikr (spominjanje Allaha) posebnih. A još dalje od ovoga je spominjanje samo zamenice ‘Hu’, jer ona sama po sebi ne upućuje ni na šta određeno, već njeno značenje se vraća na nameru onoga koji je izgovara.“[1]
A na drugom mestu je rekao:
„Dakle, spominjanje samo zamenice ‘Hu’, dalje je od sunneta i potpada pod novotariju i blizu je đavolje zablude.“
A zatim, Allah (Bog) mu se smilovao, kaže:
Ono što je propisano povodom spominjanja Uzvišenog Allaha (Boga) je spominjanje potpune rečenice koja ima značenje, i to je ono što koristi srcima, i čime se zadobija nagrada od Uzvišenog Allaha (Boga), približavanje Njemu, spoznaja Njega, ljubav prema Njemu i poniznost, i ono što je poput toga od uzvišenih ciljeva. Dok spominjanje samo imena ili zamenice, nema nikakvu osnovu, i daleko je od toga da bude zikr posebnih. Čak štaviše ovaj način zikra je sredstvo ka različitim vrstama novotarija i zabluda, i sredstvo ka pokvarenim iluzijama bezbožnika i onih koji zagovaraju verovanje panteizama, tj. da sve što postoji je Bog.
Spoj vere je u dvema stvarima: Da ne obožavamo nikog osim Uzvišenog Allaha (Boga), i da Ga ne obožavamo osim onako kako je propisao, tj. da mu ne ibadetimo (bogoslužimo) čineći novotarije.“[2]
U ovome je objašnjenje koje ne ostavlja prostora za neodlučnost, jer je istina jasna.
Doista njihova pohota za novotarskim zikrovima, koji nemaju nikakvu osnovu u Allahovoj (Božijoj) veri, gde pri tom ostavljaju ono što je verodostojno od zikrova, kod muslimana budi pitanja i pitanja:
Šta je to što je njih zavelo da se okrenu od upute Allahovog (Božijeg) Poslanika, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, i žudnje prema njegovoj Praksi, ka stvarima koje nije objavio Uzvišeni Allah (Bog), i ka zikrovima za koje ne postoji nijedan šerijatski (verozakonski) dokaz?
Osim toga što ih veličaju, oni umanjuju vrednost Poslanikovih, neka je Allahov (Božiji) blagoslov i mir nad njim, dova (molitvi) i zikrova (spominjanje Allaha (Boga). A njih je izgovaralo najbolje Allahovo (Božije) stvorenje, i najbolji verovesnik! Neka su na njega Allahov (Božiji) blagoslov, mir i pozdrav, na njegovu porodicu i na sve drugove.
“Reči jasnog monoteizma”, Abdu-r-Rezak ibn Abdu-l-Muhsin El-Bedr
islamhouse.com/sr
[1] Меџмu’ul-fetava, Ibn Tejmije (10/556_565)
[2] Medžmu’ul-fetava, Ibn Tejmije (10/134_227)
