Home / Tekst / Prihvatili su islam / Pokušaj da sebi oduzmem život bio je moje ponovno rođenje

Pokušaj da sebi oduzmem život bio je moje ponovno rođenje

Es selamu alejkum. Ta 2014. godina bila je prekretnica svetlosti u moj već duboko mračan život. Rođena sam i živim u jednom malom mestu, bez muslimana, jer u mojoj okolini ne živi muslimanska populacija. Porodica u kojoj sam odrasla su tipični pravoslavci.

Kao srednje dete bila sam povučena, mirna, osećajna, dok su brat i sestra bili drugačiji. Otac je uvek bio na službenom putu u potrazi za novom ljubavnicom, gledajući samo sebe,  a majka šećeraš i nervni bolesnik – u zavisnosti od toga da li je zadovoljio novi ljubavnik, koje smo mi često imali prilike da upoznajemo. Retko kada je bila raspoložena za nas i nije imala svesti šta znači odgajati decu, pa sam se sama borila za odrastanje.

Pored svih seoskih obaveza i kada nešto pogrešim dobijala sam batine, po telu i glavi, od čega i dan danas slabo čujem na desno uho. Najviše me je radovao rasput, jer sam ga do petog razreda provodila kod tetke. Tamo me je čuvao moje sestre muž koji je Libijac. On je unosio mir u kuću i njegovo ponašanje prema meni često je zamenjivalo roditeljsku ljubav.

Završavala sam osnovnu skolu a maltretiranje od strane majke bilo je sve veće, valjda je to bio jedini njen način da me spremi za ulazak u pubertet i život koji dolazi. Brat i sestra nazivali su me pogrdnim imenima i ismejavali me, kao da mi nismo ništa. Počela sam malo da izlazim i našla sam dečka, posle nekog vremena sam uvidela da nije u redu dok najzad nije pokušao da me udari. U međuvremenu upisala sam srednju školu, problemi u kući, sa dečkom, popustila sam dosta u školi. Nisam smela reći svojima, majka bi me ubila.

Jednog dana spremila sam sebi bočicu otrova, dugo sam razmišljala o tome, u zadnjem trenutku kao mi je neka sila bacila otrov iz ruku. Nakon toga upoznam svog sadašnjeg muža, ponudio mi je brak, a ja – dete ko dete sa šesnaest godina, bez razmišljanja pristanem, u nadi da će mi biti bolje ako pobegnem od svojih. Nedugo zatim u braku opet krenu batine, vredjanja, matretiranja, dete malo a obaveze sve veće i veće. Muž  dodje pijan, pa me postrojava kao u vojsci, do kasno u noć.

Kada sam trebala da se porodim sa drugim detetom morala sam da ga molim da me vozi u porodilište. Tada je prisilno imao odnos sa mnom, pod svim onim porodjajnim bolovima, pa tek sam odvezena u porodilište. Osećaj za porodicu nikada nije imao. Mene je uvek ponižavao, omalovažavao, jer nije uvidjao da sam pati od kompleksa. Život pod stresom, posla dosta na selu ima, u kući vika, galama, nervoza, ne mogu da uspostavim balans izmedju dece i njega, deca sve veća – razumeju.

Onda sledi ta 2014. i moj pokušaj samoubistva, lekovima za smirenje i alkoholom. Danima posle nisam znala za sebe, decu…nikoga, kao da sam u komi a budna sam. Jesenje vreme a meni sve više naviru slike kako me je čuvao sestrin muž libijac. Udjem na internet – izlaze mi postovi o Islamu, sve više razmišljam o pokrivenim muslimankama. Na facebook-u mi dolaze zahtevi od muslimanki i muslimana, sve više počinjem da razmišljam o Bogu, Njegovom stvaranju života i o tome kako mi živimo na ovom dunjaluku. Rešim u sebi da hoću da prihvatim Islam, hvala Allahu, tako i učinih, pade mi kamen sa grudi i prodisah konačno drugačijim vazduhom.

Prvu noć sanjam kako gorim, osećam, zaista, vatru po koži, od straha se probudim pa opet zaspim i sanjam Isa a.s. kako me gleda, smeje se… Po belom odelu kapljice krvi, koračam ka njemu a iza njega pokrivene muslimanke i muslimani, idu nekim svojim putem. Ujutru mi je sve bilo lakše, bolje, lepše, kao da sam postala druga osoba- otvorenija, razumna, više se smejem. Promenila sam ime, ostavila alkohol i svinjetinu. Moji su se bunili kada su saznali dok je okolina bila podeljena… Ko me je imalo poznavao a bio je osećajan govorio je: “Iako je promenila veru, promenila se na bolje, ta žena je bila živi mučenik.” Tako su me zvali.

Od muža sam dobijala i batine, uz uzvike ” Gde ti je Allah sad?” Ništa me nije bolelo jer sam samo Allaha dozivala. Vreme je prolazilo, jačala sam imanski, nestajao je onaj strah, počela sam redovno da klanjam, učim Kur’an. Sestre, kojih je bilo svaki dan sve više, slale su mi literaturu. Postila sam dok mi je zdravlje dozvoljavalo jer sve što mi se zbivalo ostavilo je traga u moje zdravlje. Muž mi je uskracivao i finansije za decu, morala sam da nadničim da bih imala novca, često nisam imala za jelo, osim pečenog krompira i hleba, za mene tada, hvala Allahu, dosta. Deca se okreću ka Islamu, ima još uvek iskušenja – hvala Allahu da je tako. Posle svega u mom srcu nema mržnje, zlobe, zavisti, trudila sam se i trudim se i dalje da iskorenim sve sto je loše i da gledam samo napred…

“Uzeli su mi detinjstvo, uzeli su mi mladost ali  mi je Uzvišeni dao Islam, moja duša ide Allahu a u srcu je Milostivi na prvom mestu.”

About irfan

Pogledaj takođe

Odlučio sam da verujem u Boga, ali kako od hiljadu vera odabrati pravu???

Ja sam etnički ruski jevrej. Moja potraga je počela kada sam imao 19 godina. Oporavljao …