Home / Tekst / Prihvatili su islam / Iz dalekog i hladnog Sibira u toplu Bosnu

Iz dalekog i hladnog Sibira u toplu Bosnu

Sestro, nikad te nisam uživo videla, ali si mi draga kao da te dugo poznajem.

Hladni Sibir. Mesto gde ima malo ljudi i života. Rodila sam se i živela tamo. Rusija, jako siromašna zemlja. Iako se hvali veličinom, nosi jednu kobnu nit – tišinu i jezu. Puna neverstva, siromaštva i praznine.

Živela sam tamo sve do smrti moga oca. Nakon toga odlazim u Krim s tadašnjim mužem i sinom. Nismo se dobro slagali, pa smo se razišli. Majka je došla da živi sa mnom. To mi je bilo veliko olakšanje.

Da bismo preživele, radile smo razne poslove, kao na primer spremanje i prodaja hrane. Borile smo se da nekako preživimo.

Radile smo s jednom muslimankom (po imenu). Ona nam je često pričala o Bogu. Međutim, nije nas zvala u džamiju, već na predavanja Jehovinih svedoka.

Duhovnost je kod mene uvek bila prisutna, posebno u tom periodu. Trebalo mi je oduška i smiraja. Nadala sam se da ću ga negde naći, jer sam bila pogođena gubitkom oca, a zatim i muža.

Išla sam na navedena predavanja i bila ponosna, srećna i zadovoljna. Predavači su bili ljubazni i puni argumenata koji su tada bili dovoljni. Bilo mi je kao u snu. Srećna i zadovoljna onim što sam iskusila.

Isticala se želja da budem pokorna Bogu. Nisam ni slutila kuda idem, jer još uvek nisam spoznala Istinu.

Odnos prema islamu u tom periodu života, bio mi je jako čudan, pun predrasuda. Nisam znala, ali ni želela da ga bolje upoznam. Imala sam vlastito viđenje. Islam mi je bio kao neka hinduistička religija. Pitala sam se da li muslimani uopšte veruju u Boga. Tako je tekao moj usamljeni život. Napredovala sam u novom društvu. Čitala sam mnogo i sakupljala sam literaturu. Na neki način, bila sam njihov misionar. Borba za boljim uslovima života nije mi dozvoljavala da ostanem u Krimu.

Počela sam da tražim bolji posao. Jedna mi je devojka predložila da odem u Španiji. Nakon dugog razmišljanja, krenula sam ilegalno, preko Bosne, tražeći neki novi svet „trbuhom za kruhom“.

Put je bio neizvestan i težak. Stigli smo do Bosne, a odatle je trebalo nastaviti krišom preko šuma. Nisam pristala. Zapitala sam se zašto da ne ostanem u Bosni kada je tako fino. U njoj sam se osećala prirodno i kao kod kuće. Prijala mi je toplina naroda, koja je kao i kod nas, Rusa.

Ostala sam i zaljubila se. Bio je to još jedan razlog zbog kog se nisam vratila kući.

Počela sam se odomaćivati u Sarajevu. Novi život, novi ljudi, ali sve nekako pristupačno i poznato. Međutim, sudbina mi nije dozvolila da se nađem u dalekoj Španiji. Brzo sam savladala jezik, nova pravila i počela sam da radim i da se borim za život.

Iz Rusije sam donela pun kofer knjiga religije Jehovinih svedoka. Muž mi je musliman i bilo mu je čudno što sam ja u toj sekti, ali nije puno obraćao pažnju.

U to vreme, moj muž nije bio naročito pobožan. Često smo se raspravljali oko vere. On ne odustaje da je Islam istina, a ja ne dam da se napada moja tadašnja vizija. Konflikti su bili jako zamorni i česti, pa smo odlučili da uđemo u ozbiljnu diskusiju. Neko mora izaći kao pobednik. Religija je jako važna stvar u odnosima ljudi i ne može se tek tako preći preko tuđeg stava,  koliko god da je ljubav bila jaka. Ljubav prema religiji je veoma važna i jedinstvena.

Kako ćemo prebroditi novonastalu situaciju? Ne možemo da čekamo da odgovor sam dođe. Čak sam ga zvala na naša predavanja u Sarajevu. Nije hteo da dolazi, nikako.

Idemo dalje. Imamo Bibliju i kupićemo Kur’an. Moram mu dokazati da nije u pravu. Nisam volela islam i Kur’an. Samim tim sam imala više motiva da se borim protiv toga. Bože, kakva sam to bila!

Pre nego što smo došli do Kur’ana, kod jednih prijatelja sam naišla na fantastičnu knjigu „Trijumf Istine“. Nadala sam se da će to biti moj dokaz protiv njega. Pomislila sam da se u njoj sigurno nalaze porazi za islam i njegove zablude. Nikada ne bih rekla da je puna dokaza protiv onoga što sam propovedala.

Svako veče bismo je čitali. Počela sam sve više da crvenim i samu sebe da negiram. Ubrzo sam počela da shvatam da ovo nije knjiga koja će potvrditi ono u šta verujem. Naprotiv, ona mi je bila dokaz da nastavim da istražujem.

Sve te godine sam bila ubeđena da sam srećna kao Jehovin svedok. Međutim, kasnije sam shvatila da nisam bila u pravu.

Islam nije ono čime sam ga smatrala. To nije hinduistička religija u kojoj se veruje u više bogova, životinja. Naprotiv, shvatam da je islam nešto sasvim drugo. Moram da idem do kraja i moram da ispitam da li je on zaista Istina i da li vodi Pravome putu.

Na posao sam nosila Kur’an koji sam kupila. Zapazila sam da se spominju Isus, odnosno Isa, Abraham, odnosno Ibrahim, neka je na njih Božiji mir, kao i čestita Merjem (Marija). Mislila sam da je to potpuno drugačija religija. Podvlačila sam bitne delove u Kur’anu. Polako sam shvatala istinu. Jedva sam čekala trenutak kada ću da imam vremena za čitanje na poslu. Na polovini čitanja plemenitog Kur’ana, nešto je počelo da se budi.

Jednog dana sam videla muslimanke u radnji blizu posla. Otvorila sam vrata i ušla tražeći odgovore. Na zidu sam primetila nešto napisano arapskim slovima. Šta je to, nisu znale, ali su me upoznale s jednom sestrom koja je znala.

S njom sam se ubrzo upoznala i sve  je počelo da se menja. Počeli su susreti s puno ljudi, koji su znali da objasne, da prenesu i da dočaraju pravi osećaj lepote islama u srcu.

Bila sam pozvana na skup, gde je jedna strankinja, Nemica, trebala da primi islam. Ponudili su joj da postavi pitanja pre nego što izgovori Šehadet. Nije ih postavila. Sve joj je, dakle, bilo jasno. Međutim, neko je stalno dizao ruku postavljajući bujicu pitanja. To sam bila ja.

Dobivši odgovore i dokaze, odlučila sam da stanem uz novu muslimanku i primim islam. Niko to nije očekivao, pa ni moj suprug. Uskoro su usledili tekbiri, otkriće sreće i suze. Novi, sveži vazduh ispunio mi je pluća. Ostalo je suvišno opisati. Pronašla sam Istinu.

Napredovanje je počelo. Trudila sam se da što više saznam i da što više primenim u životu. Abdest (obavezno versko pranje pre obavezne molitve) sam u početku uzimala dugo, klanjala sam po čitav dan, želeći da ispoštujem sve odjednom. Hidžab je bila jedna od tih novih stvari. Kada je jedna sestra čula da sam se pokrila, kupila mi je adekvatnu odeću.

Nastavila sam da poštujem naredbe našeg Stvoritelja. Nadam se da ću to raditi i u budućnosti. Inša-Allah!

U životu vernika moraju da se nižu iskušenja. Ona nisu prepreke već način da nas Allah očisti.

“Kome Allah hoće verniku dobro, stavi ga na iskušenje.” (hadis)

Danas živim gradeći porodicu i nadam se da će Allah biti zadovoljan time. Od toga nema ništa lepše na dunjaluku (ovom svetu). Molim Uzvišenog Allaha da moja majka prihvati Istinu, kojoj je tako blizu. Amin!

Želim da i dalje napredujem, hoću da budem što bolji primer svojoj deci. Molim Allaha da nas sve sastavi u Džennetu (Raju)!

Ummu Talha

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

About pozivistine

Pogledaj takođe

Put sestre Intisaar u Islam

Sve je počelo u 2005. godini. U to vrijeme čula sam dosta negativnih izjava o …