Slanje Božijih Poslanika je razumna obaveza

Slanje Božijih poslanika je razumna obaveza. Ljudska priroda i razum navode nas da prihvatimo postojanje Tvorca, koji zaslužuje da bude obožavan. Međutim, opis i kakvoća obavljanja ibadeta[1] Allahu ne može da se spozna nikako drugačije osim posredstvom Uzvišenog Allaha, jer upravo je Allah onaj koji ima najveće pravo da opiše način obožavanja sa kojim je zadovoljan, da nas obavesti o onome šta nam je dozvoljeno i šta zabranjuje, i šta je za nas korisno, a šta štetno.

U tom smislu, Uzvišeni Allah je objavio (u prevodu značenja):

„A Mi[2] nijedan narod nismo kaznili dok poslanika nismo poslali!“ (Kur’an, Noćno putovanje, 15)

„…o poslanicima koji su radosne vesti i opomene donosili, da ljudi posle poslanika ne bi nikakva opravdanja pred Allahom[3] imali. – A Allah je silan i mudar.“ (Kur’an, En-Nisa’, 165)

„A da smo ih kakvom kaznom pre njega uništili, sigurno bi rekli: ‘Gospodaru naš, zašto nam nisi poslanika poslao, pa bismo reči Tvoje sledili pre nego što smo poniženi i osramoćeni postali.’“ (Kur’an, Ta Ha, 134)

„…i da ne kažu kad ih kazna stigne zbog onoga što su počinili: ‘Gospodaru naš, zašto nam nisi poslao poslanika, pa da dokaze Tvoje sledimo i da vernici budemo?’“ (Kur’an, Kazivanja, 47)

Čovečanstvo je, uistinu, bilo u prekoj potrebi za dolaskom poslanika koji će ljude da uputi kako da spoznaju svoga Gospodara, koja to dela On voli, kako i na koji način da postignu onosvetsko spasenje – čime bi se odazvali i unutrašnjem glasu svoje ljudske prirode, za poslanikom koji će ljude da uputi kako da ostvare plemenite osobine ponašanja. Njegov dolazak značio bi i ostvarenje preke potrebe za istinskim uzorom u kojeg će ljudi da se ugledaju, a koji će za rezultat da da pravednost, mudrost i milosrđe.

Dakle, potrebu za slanjem poslanika istinski svedoče zdravi razumi, iako se njihov dolazak praktično i desio u stvarnosti, jer istorijske činjenice neprestano nam govore o mnoštvu poslanika i verovesnika, okolnostima njihovog života sa narodima kojima su poslani, o tome kako su neprestano pobeđivali i bili potpomagani…

Upravo zbog toga se navodi da, kada je pleme Kurejš poreklo Muhammedovu, alejhi selam, poslanicu, Uzvišeni Allah mu je naredio da se pozove na istorijske činjenice:

„Reci: ‘Ja nisam prvi poslanik i ne znam šta će biti sa mnom ili sa vama; ja sledim samo ono što mi se objavljuje i samo sam dužan da otvoreno opominjem.’“ (Kur’an, El-Ahkaf, 9)

Ukoliko razum, ljudska stvarnost i verozakonski argumenti ukazuju na važnost slanja poslanika, tada nije dozvoljeno da se njihov dolazak poriče već je obaveza da se zatraži dokaz o poslanstvu od onoga koji tvrdi da je poslanik ili verovesnik. To je u skladu sa rečima Uzvišenog Allaha koji kaže:

„Ti reci: ‘Dokaze svoje dajte ako je istina to što govorite!’“ (Kur’an, El-Bekara, 111)

 [2] U arapskom jeziku postoje dva tipa plurala (množine). Prvi plural je numerički, odnosi se na nešto čija količina je više od jedan. Drugi je plural poštovanja. Kada Uzvišeni Allah govori o Sebi u Kur’anu, ponekad koristi arapsku zamenicu „nahnu“, što znači Mi, kao plural poštovanja.

[3]Allah je arapska reč koja označava vlastito ime Jednog, Jedinog, Istinskog Boga koji je jedinstven u svemu i nije nikakav naziv za nekog posebnog Boga muslimana. Koren ovog imena je u reči ‘ilah’ koja u arapskom jeziku znači bog ili božanstvo, bilo ono istinito ili lažno. Dodavanjem određenog člana ‘El’, dobija se reč ‘El-Ilah’ koja je osnova imena ‘Allah’ kojim se označava Jedan, Jedini, Istinski Bog koji postoji, Stvoritelj i Gospodar svega, Jedini Koji zaslužuje da se obožava i Jedini Koga Njegovi robovi istinski obožavaju. Sva božanstva mimo njega su lažna. Uzvišeni Bog u islamu ima mnoštvo lepih imena, a ime Allah upućuje na sva ostala Božija lepa imena. Hrišćani i Jevreji koji govore arapskim jezikom isto tako Boga nazivaju Allah i to ime koriste u Bibliji.

Iz knjige “Neporecivi argumenti o istinitosti Muhammedovog, alejhi selam, poslanstva”