Sestre u islamu

Moja draga sestra s kojom sam toliko toga prešla. Volim je u ime Allaha.

Da su mi pre nekoliko godina pričali da ću ovu nedelju popodne dočekati na ovom mestu i s ovim ljudima, nasmejala bih se. Danas sam tu. Imamo skup sestara u prostorijama pored Bajrakli džamije. Divni su nam susreti. Maša-Allah! Spominjemo Uzvišenog Allaha, donosimo salavate (blagoslov) na Poslanika, mir nad njim. Pomažemo se, volimo se u ime Allaha i pričamo jedna drugoj svoju priču.

Ponekad poželim da ovaj osećaj traje duže. Onda se setim da ćemo se, u ime Uzvišenog Allaha, skupiti u Džennetu da zajedno i večno veličamo Njega (Boga) i da se međusobno susrećemo. Ako Bog da.

Jako sam vezana za ovaj džemat. On mi je na neki način pokazao pravu sliku islama. Sada sedimo zajedno i nadamo se prisustvu meleka (anđela), jer oni borave na mestima gde se Uzvišeni Allah veliča i hvali. Boriti se za ovu veru u sred grada siromašnog njome, velika je čast i ponos. Hvala Bogu.

Mene je na neki način islamu privuklo baš to što sam mogla da vidim jedinstvo među ljudima. Oni imaju isti cilj. Mi, sestre u džematu, zajedno se molimo i spuštamo lice na sedždu. U isto vreme, izgovaramo reči hvale i zahvale. Kada je ramazan, zajedno, u ime Uzvišenog Allaha postimo, osećajući glad, žeđ, nestrpljenje, ali jedna drugu bodrimo i podsećamo na veličinu posta i nagradu za postače. U timu spremamo iftare (večera nakon posta). Naša druženja nisu puna besposličarenja i kafenisanja. Naprotiv, trudimo se da pomognemo drugima, da osvežimo islam i muslimane.

Zajedno napredujemo, radujemo se lepim i srećnim događajima, a plačemo i tužni smo kad je neko u iskušenju ili nedaći. Savetujemo jedni druge. Volimo se.

Kad mi je teško, pozovem sestru i isplačem se. Znam da je tada i njoj teško, ali ona neće da plače da meni ne bi bilo još teže. A posle će, Allah najbolje zna kako, na noćnom namazu proliti suze i moliti Allaha za mene i moje stanje. Moliće Ga da se nađemo u Raju, da budemo večno zajedno.

Trudimo se da što više saznamo i promenimo. Zbog okolnosti u kojima živimo, često neke sestre odu iz Beograda, pa nam zato puno nedostaju. Ali, one su prisutne u našim mislima i molitvama. Ponekad dođu i posete naš džemat i znaju da im je tu bilo najlepše.

Priča o tome kako se sestre u islamu vole i poštuju, takva je da se o njoj može roman napisati. Taj roman bio bi pun ljubavi, nežnosti i saosećanja koje svaka od nas doživi u tom druženju. One nisu moje rođene sestre. Nije nas ista majka dojila niti čuvala, ali potičemo od iste majke – Have (Eve). Isto tako, nama su zajedničke i majke vernika – Aiša, Hatidža… Bog bio zadovoljan njima.

Često se setim hadisa (kazivanja) kojeg -beleže Buharija i Muslim, a govori o kategorijama ljudi koji će na Sudnjem danu biti u hladu Arša (Božijeg prestolja), kada drugog hlada neće biti. Navodi se i kategorija: „…dvoje koji se zavole u ime Uzvišenog Allaha, druže se i rastanu na toj osnovi.“ Nadam se da ćemo i mi, iz tog razloga, biti spašeni u hladu na Sudnjem danu.

Šta pomislite kada vidite ženu koja je skromnije obučena? U njenom ponašanju primećujete samilost i velikodušnost, smirenost i iskreno zadovoljstvo. Ovaj opis odgovara muslimanki koja je postala svesna postojanja Boga. Svaka muslimanka može da živi pokorna svom Gospodaru, Stvoritelju, a da nije lišena lepote majčinstva i naklonosti supruga. Može biti pokorna Bogu, a da Istovremeno oseti blagodati braka i ljubavi. Njene obaveze dnevnih molitvi, posta, hodočašća i zekata  su iste kao i obaveze muškarca.

Kada je s porodicom, ona će biti pažljiva majka i supruga, kao i svaka druga. Pomislićete da je to puno obaveza. Kako žena da bude dobra vernica, maksimalno posvećena veri i Bogu, a da bude i dobra supruga, domaćica i majka? Međutim, svaka muslimanka, vernica je upravo sve to. Kada svako od nas stremi da napreduje na Allahovom putu i da stekne Božije zadovoljstvo, onda mu Milostivi Allah olakša u tome.

Kada sam počela da se družim s njima, uverila sam se da su muslimanke plemenite i pažljive. I sama sam bila pred primanjem islama, i već sam se osećala kao muslimanka, kao jedna ođ njih. Od prvog momenta, sve su me prihvatile kao rođaku koju nisu videle godinama i koja se odjednom pojavila, tj. kao člana porodice. Pa naravno, mi i jesmo sestre po veri. Sto sam bila više u islamu, veza sa sestrama je bivala još čvršća, kao da se znamo celog života. Zaista, ja ih doživljavam kao rođene sestre.

Znate li kakav je osećaj imati na stotine miliona sestara? Verujte mi, prelepo je. U koju god zemlju da odete, osetićete toplotu i radost u srcu kada primite selam i osmeh od sestre koja vas prvi put u životu vidi, ali koja zna da ste joj sestra u veri, i prihvata vas kao svoju. To je osećaj sreće koji vas ispuni kao kad dobijete desetku na ispitu. Ne znam ni sama kako da opišem. Svaki osmeh sestre u islamu je prelep poklon, a njoj dobro delo.

Koncept islama je jako jednostavan i praktičan. Čovek ne mora da se izoluje od ostatka sveta da bi postigao potpunu pokornost Bogu. Naprotiv, svako dobro delo učinjeno u ime Uzvišenog Allaha, i zarad Njegovog zadovoljstva, samo je po sebi veliko i vredno. Ono predstavlja pokornost Allahu, bilo da obavljate molitvu, bilo da postite, udeljujete pomoć siromahu, hranite dete, spremate mužu krevet za odmor ili upućujete sestri muslimanki pozdrav i osmeh.

U skoro isto vreme, muslimanke širom sveta čine neki od navedenih vidova ibadeta (bogoslužja) svome Stvoritelju. Neke se gotovo neprestano trude, neke ponekad, ali isti im je cilj na umu. Muslimanka je sestra, majka, ćerka, žena ili prijateljica. Ona se svakoga dana oseća srećnijom, korisnijom i zdravijom.

Dakle, islam je neizmerna praksa u čovekovom životu. To je ono što navodi mnoge ljude da prihvate ovu veru kao svoj novi način života.

Ovom prilikom nisam pričala o svom putu u islam. Pričala sam o onome što me je privuklo i zadržalo u ovoj divnoj oazi mira. To je praksa, to su dela.

Bože moj, Ti si naš Gospodar. Ti si nas stvorio i mi smo Tvoji robovi (sluge). Oprosti nam, jer samo Ti možeš da oprostiš. Amin!

Istikama

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović