Poziv Istine
Moje ime je Pierre Vogel, (u pasošu).
Kao dijete, imao sam dosta prijatelja iz islamskih država, kao što su Maroko, Turska…
Nažalost oni nisu mnogo praktikovali vjeru ali sam se uvjek saosećao sa njima jer su oni bili moji prijatelji.
Ja sam bio Protestant koji je išao u katoličku školu. Ta škola je bila prilično stroga. Na primjer: “Kada sam bio tamo, nije bilo dozvoljeno djevojkama da idu u školu. Onda sam naučio ponešto o Hrišćanstvu. I kada sam imao 14 godina, kao protestant išao sam u crkvu I raspravljao se, jer sam uvijek bio zainteresovan o postojanju Boga. Raspravljao sam se sa hrišćanskim propovjednikom o stvarima koje su meni bile kontradiktorne u Bibliji. On je prihvatio kontradikcije.”
Imao sam 14 godna. Izgubio sam veru u sebe. Kasnije, postao sam Ateista. Stvarno nisam znao, da li postoji Bog, ili ne postoji? Bio sam u velikoj sumnji. Mislio sam u sebi: Ako uopste postoji Stvoritelj, mi moramo da imamo posebnu poruku od Njega. On mora da nas je stvorio iz razloga – svrhe. I ako nema knjige, to je u potpunosti tačno, od početka do kraja sve je uzaludno.
Dakle (ja sam zaključio) da je to znak da nema Stvoritelja. Jer, kako može Stvoritelj da nas stvori, a pritom nam ne kaže šta da radimo? Mislio sam da ću živeti za ovaj život, žurke I raditi sve one stvari.
Kasnije, kada sam imao oko 21. godinu, bio sam gradjanski službenik. U Njemačkoj, posle škole, muškarci moraju da izaberu izmedju vojne službe I gradjanske službe. U gradjanskoj službi sam bio u organizaciji crvenog krsta. Pomagao sam starim ljudima, pomagao sam u donošenju hrane i video sam da su bili veoma usamljeni. U Njemačkoj, svakih 47 minuta se desi samoubistvo. To je zvaničan broj. I većina od tih starih ljudi kada odeš ka njihovoj kući da im daš nešto da pojedu, oni kažu : “stani malo, zelimo da pricamo sa tobom, mi smo mnogo usamljeni”
Razmišljao sam o suštini života. Mnogi od njih su umrli u periodu dok sam bio na dužnosti. Dakle razmišljao sam o suštini, I onda sam počeo da čitam o religijama.
Prvo, želeo sam da znam nešto o Budizmu jer u Njemačkoj je slika o Budizmu veoma dobra. Dalai Lama ima osmjeh za sve. Čitao sam o tome, ali po mom mišljenju nije imalo puno smisla.
U ovoj gradjanskoj službi ja sam morao jednom nedeljno da idem na posebni kamp. U tom kampu sam upoznao dečka iz Njemačke partije, Njemačke političke Hrišćanske partije. Nije velika Hrišćanska partija, već mala. Taj dečko je pričao veoma lose o Islamu, a onda sam ga upitao: “Koji je cilj tvoje partije”? On mi je odgovorio da je cilj njegove partije da unište Islam u Njemačkoj. Oni seku šake, sve žene su im ugnjetavane, oni ovdje prave džamije i uče ezane, a to nije od Njemačke kulture. Zapravo, besmisleni razlozi. Ja sam pokušao da odbranim Islam jer samo pre nedelju dana , bio sam na ulicu kada mi je neko dao papir. Musliman poziva u Islam. Tu su postojale neke stvari koje su mi se svidjale još na samom početku. Rekao je (na tom papiru) da Islam kaže da nije nova vjera, već da je vjera Adema alejhi selama. Svi poslanici su došli sa istom vjerom, da se pokore,predaju Svemocnom Bogu, iskreno.
I to je bilo nešto što mi se svidjalo. I mislio sam da to ima smisla. Allah dž.š., kaže: “Uistinu mi smo svakom narodu poslanika poslali “Allahu se klanjajte,a kumira se klonite”
Pominje se da ne smiju da se obožavaju lažni bogovi. Ovaj papir objašnjava zašto ima mnogo religija. Poslanici su došli sa istom porukom ali su je ljudi izmijenili.
Ono što je interesantno je: “Ja sam branio islam sa mojim malim predznanjem i zato što sam imao mnogo prijatelja muslimana. Mislio sam da treba da znam mnogo više o Islamu. Ja treba da čitam sta je to, da bih znao. Mislio sam da je Kur’an dobra knjiga, a moji prijatelji su bili udaljeni od nje.” Dakle ja sam mislio da im kažem: “Pogledajte, pogledajte u vašu knjigu!”
Na ovom gradjanskom kampu moja sestra je imala prijevod značenja Kur’ana na njemackom jeziku. Ja sam uzeo tu knjigu i čitao od početka do kraja. Zastao sam i razmišljao. Nikad nisam imao vežu svijest o Bogu nakon čitanja ove knjige. Nikad nisam video da je Bog opisan sa ovakvim predivnim atributima kao što je spomenuto u Kur’anu.
Kasnije, upoznao sam čoveka koji je došao iz Amerike na našem bokserskom kampu. Njegovo ime je Halid Džons. Bio je svetski šampion u manjim kategorijama. Dao mi je Kur’an I knjižicu kako naučiti klanjati. Mislio sam da je to dobra stvar , pa ću početi klanjati. Još uvijek nisam prihvatio islam, ali sam naučio i počeo da klanjam.
Jednog dana moj prijatelj, olimpijski bokser (nemusliman), uvjek je išao sa Halidom Džonsem petkom u džamiju. U ovom posebnom danu, nije bio u mogućnosti da ide pa je zamolio mene da krenem sa Halidom na namaz, ja sam rekao u redu. Ušli smo u džamiju. Bio sam prilčno nervozan jer sam izgledao prilično strano. Imao sam u sebi utisak da ti teroristi dolaze u džamiju. Sta će oni reći? Možda će reći: “Šta ti radiš ovdje? Ti nisi musliman!” Ti tako misliš iz perspektive nemuslimana. Sve su to predrasude. Dakle ušao sam u džamiju i klanjao dva rekjata, pošto je Halid klanjao, I ja sam.
Onda, stariji čovjek je došao meni i upitao me: “Jesi li ti jedini musliman u tvojoj porodici?” A ja sam mislio. šta da kažem? I u tom trenutku šejtan je pobedjen. Jer šejtan uvjek kaže: “Čekaj, čekaj malo, čekaj… moras da gledaš, moraš vise da čitas.” Ja sam bio ubjedjen da je Islam istina, ali problem je bio što ja nisam prihvatio Islam jer ionako sam verovao u to. Onda sam se setio jednog poglavlja gde Allah pominje kaznu za onoga koji povjeruje pa uznevjeruje. Bio sam uplašen. U istom trenutku, mislio sam, I rekao sam mu: “Ja sam jedini musliman u porodici.”
Ešhedu en la ilahe ila Allah ve ešhedu enne muhammeden abduhu we resuluhu.
Postao sam musliman,i klanjao sam džumu.
Pierre Vogel/ Ebu Hamza Salahuddin
Nacionalnost: Nemac
