Home / Tekst / Hrišćanstvo na vagi istine / Stvarni izvori hrišćanskog učenja: Hrišćansko učenje u potpunosti vodi poreklo iz paganskih religija!

Stvarni izvori hrišćanskog učenja: Hrišćansko učenje u potpunosti vodi poreklo iz paganskih religija!

Ideja o Trojstvu i božanstvenosti Isusa Hrista je izum pomenutog Pavla, kao i ideja da je njegovo raspeće bilo otkup greha. Pavle je imao jednog učenika po imenu Luka koji je kasnije sastavio jevanđelje koje po njemu nosi ime. Kroz njegovo Jevanđelje se provlači ovakvo učenje. Poznato je da je Pavle bio izuzetno obrazovan i dobro je poznavao grčku kulturu, a naročito grčku filozofiju. U njegovo vreme grčki jezik je bio prisutan u Palestini. U njoj je bilo prisutno i rimsko paganstvo, jer su vladari u Palestini bili pagani. Pavle je morao biti dobro upoznat i sa jevrejskim učenjem kao i sa učenjima koja su Jevreji preuzeli od Persijanaca i Vavilonaca. Jevreji su ova učenja poznavali, ako ne ranije, onda bar od njihovog izgnanstva u Vavilon.

Poznato je da je među persijanskim verama bilo poznato učenje o mitraizmu koje je dobilo naziv po svome osnivaču Mitri. U Vavilonu je bilo poznato božanstvo zvano Bal. Priču o ovom božanstvu Vavilonci su dobro poznavali. Najbolji dokaz za to je da su priču o ovom božanstvu izvodili na javnoj sceni za široke narodne mase. Jevreji su sigurno, za vreme svog izgnanstva u Vavilonu, imali prilike prisustovati ovakvim predstavama i izbliza se upoznati sa učenjem o ovom božanstvu. Priča o Budi, takođe, je bila poznata. Priče o sva tri ova božanstva prethodile su Isusu Hristu. One po mnogim detaljima podsećaju na Isusov ‘slučaj’. U izlaganju koje sledi govorićemo o izvorima i aspektima hrišćanskog učenja, ponekad ukratko, a ponekad detaljno.

Hrišćansko učenje u potpunosti vodi poreklo iz paganskih religija

Ukratko o izvorima hrišćanskog učenja:

Istraživači koji se bave izučavanjem istorije religija susreću se sa neverovatnom sličnošću između hrišćanskog učenja i učenja paganskih religija. Ova sličnost je toliko jaka da su istraživači skloni da govore o uticaju paganskih religija na hrišćansko učenje. Ovde ćemo se osvrnuti na ovu činjenicu sa više aspekata:

  1. Učenje o Trojstvu je srž hrišćanskog učenja. Postavlja se pitanje – odakle ovakvo učenje u hrišćanstvu vodi korene? Odgovor na ova pitanja nalazimo kod sledbenika starih paganskih učenja u Evropi, Indiji, Kini, Egiptu i drugde.

Pagansko verovanje bilo je prošireno među Asircima, Tatarima i stanovnicima Sibira. Kod svakog od ovih naroda koji su živeli na pomenutim prostorima, susrećemo se sa učenjem o Trojstvu – postojanju tri boga: Oca, Sina i Duha Svetog. Još je čudnije što su Hindusi svoje Trojstvo nazivali Bogom sa tri lica, ili tri naravi, potpuno istovetno kako veruju i hrišćani. Najbolji dokaz za to je da su Hindusi verovali u Božije Trojstvo (Trimurti). Ova reč je kovanica dveju sanskritskih reči (drevnog jezika Hindusa); tri (tri) i murti (ličnost, osoba). Ta tri božanstva su Brahma, Višnu i Siva koja su nerazdvojna jedno od drugog. Sva ova tri božanstva predstavljaju zajedno gospodara koji stvara, održava i ruši (razara). Ovo Trojstvo objašnjava se tako što je Brahma, kao stvoritelj, predstavljen u liku Boga Oca; Višnu, kao veliki održavatelj i upravitelj ljudskom sudbinom kao Sin; dok je Siva kao rušilac života, ali i ponovni stvaratelj, predstavljen kao Duh Sveti. Hindusi na još jedan način u svom verovanju vide Trojstvo:

  1. Safteri – Sunce,
  2. Ani – Vatra i
  3. Vefaju – Duh.

Profesor Malferi podržava ovu sličnost između indijskog i hrišćanskog Trojstva i kaže da je hrišćansko učenje o Trojstvu preuzeto iz hinduizma.

Stari paganski Rimljani su, takođe, verovali u Trojstvo: Boga, Reč i Duh Sveti. Njihovo Trojstvo bilo je predstavljeno u Ormuzdu, Mitrasu i Ahrimanu. Prvi je Stvaralac, drugi Sin Božiji, a treći Razarač. Učenje o Trojstvu je bilo poznato i u Egiptu. I tamo je Trojstvo bilo predstavljeno u Bogu, Reči i Duhu Svetom. Ovo Trojstvo ponegde susrećemo predstavljeno u Ozirisu, Izidi i Horusu.

  1. Što se tiče hrišćanskog učenja o raspeću Boga Sina (Isusa Krista) i njegovog iskupa za prvi počinjeni greh, može se reći da i ono ima svoje istorijske začetke kod paganskih Hindusa, Rimljana, Grka, Egipćana i nekih drugih naroda. Tako npr. Hindusi veruju da je Krišna, prvorođenac istoimenog boga Višnu, koji po njihovom verovanju nema početka ni kraja. On je iza sebe ostavio blagost i samilost. Da bi zemlju spasio od tereta koji nosi, on je došao na zemlju da spasi čoveka tako što se sam žrtvovao. Štaviše, oni navode i način na koji je bio žrtvovan, tvrdeći da je to bilo raspećem na krstu.

Za Budu, takođe, tvrde da je bio bog – čovek spasitelj ljudskog roda. Kod starih Egipćana Oziris je smatran najboljim primerom samožrtvovanja radi očuvanja života drugih ljudi. On je jedna od ličnosti egipatskog Trojstva. Ostale dve su Izida i Horus. Kod Persijanaca Mitra je Reč, Spasitelj i Iskupitelj.

  1. Hrišćani kažu, da je Zemlju, kada je Isus bio razapet, bila obuzela tama i mrak. Ovo isto tvrdili su i Hindusi za Višnu kada je on bio razapet. Oni, takođe, tvrde da je Buda vodio rat sa đavolima. Stari Grci i Rimljani tvrdili su da su se iste pojave dešavale i u vezi sa rođenjem i smrću njihovih velikana. Tako se po verovanju Rimljana ceo svet bio pomračio kad je rođen Romul, osnivač Rima.
  2. Hrišćanskom učenju o utelovljenju Boga u ljudskom liku prethodilo je slično učenje kod Hindusa. Oni su, naime, verovali da je Krišnu zapravo Višnu, preobražen u ljudski oblik u utrobi majke Difaki koja ga je rodila. Po budističkom učenju Buda je utelovljeni bog, rođen od Device Maje. Verovanje u utelovljenje Boga nalazimo i kod Kineza, jer i oni tvrde da su božanstva poput Fohi, Stin Nonk i druga, zapravo utelovljeni bog Anketi. Stari Egipćani su, takođe, verovali da je bog Ra rođen od majke, ali na drugačiji način nego ostali ljudi.

Grci su za Aleksandra Makedonskog, rođenog 356. god. p.n.e. tvrdili da je bog na Zemlji i sin boga Zeusa. Postoje i mnogi drugi koji su tvrdili da su se još neki bogovi utelovljavali u ljudskom obliku.

  1. Hrišćani tvrde da se, kada se rodio Isus Hrist, na nebu pojavila bleštava zvezda i da su u Jerusalim došli mudraci sa istoka u potrazi za novorođenim bogom, kako bi mu se poklonili. (Matej, 2:1-9) Identična priča nalazi se i u budizmu. Za Krišnu se tvrdi da se isto desilo i sa njim. Ova priča poznata je i kod Kineza u vezi sa rođenjem boga Ju.
  2. Hrišćani tvrde da su se prilikom Isusovog rođenja na nebu pojavili anđeli koji su slavili njegovo rođenje. Ovakvo verovanje bilo je poznato i kod pagana.
  3. Hrišćani tvrde da je jedna grupa mudraca sa istoka, nakon što im je blistava zvezda na nebu pokazala mesto i vreme Isusovog rođenja, došla u Jerusalim u potrazi za njim. Oni su mu doneli poklone i kad su ga pronašli, poklonili mu se. (Matej, 2:1-13) Luka u svom Jevanđelju kaže da su ovi ljudi bili pastiri, a ne mudraci sa istoka, kako tvrdi Matej. Bilo kako bilo, ovde je važno istaći da hrišćani veruju da su neki ljudi došli u potrazi za novorođenčetom da se poklone i predaju mu poklone, što samo po sebi govori da je ovaj događaj imao veliki značaj. Sve ovo tvrde hrišćani u vezi sa rođenjem Isusa Hrista, sina Marijinog. Međutim, ako samo malo bolje prelistamo učenje starih paganskih vera, videćemo da se ono što hrišćani tvrde za Isusa, nalazi i u starim paganskim učenjima o Krišni, Budi i dr. i da se svima njima desilo nešto slično kao što hrišćani tvrde za Isusa.

Ako znamo da su ova učenja prethodila hrišćanstvu, hrišćanima se postavlja pitanje – nisu li oni učenje preuzeli iz starih paganskih vera?

  1. Hrišćani tvrde da se Isus Hrist, Marijin sin, rodio u jaslama, mestu gde se stoci polaže seno i druga hrana. Pagani ovo isto tvrde i za svoja božanstva – Hindusi za Krišnu, Kinezi za Hoši, Persijanci za Mitru i sl.
  2. Hrišćani, takođe, tvrde da Isus Hrist vodi poreklo od loze kralja Davida, kako bi i njega pripremili za kraljevstvo. To isto su, pre njih, tvrdili pagani za svoja božanstva. Tako Hindusi za svoje božanstvo Krišnu tvrde da vodi kraljevsko poreklo. To isto budisti tvrde za Budu, Kinezi za Konfučija, Grci za Herkula i sl. Svim ovim božanstvima, pre Isusa, pripisivano je kraljevsko poreklo. Ovo nije potrebno ni komentarisati, pa neka svaki čitaoc iz ovoga izvuče zaključak za sebe.
  3. Kao što hrišćani tvrde da je kralj Irod želeo da ubije Isusa kad se rodio, ali nije u tome uspeo, to isto tvrde i pagani za svoja božanstva. Hindusi tvrde da se isto desilo sa Krišnom i Budom, Persijanci sa Zaratustrom, osnivačem stare persijske religije, kao i s nekim drugim.
  4. Ova podudarnost u pričama vezanim za Isusa Hrista i paganska božanstva ne završava se sa ovim. Hrišćani tvrde da se Bog utelovio u liku Isusa Hrista, da je Isus bio razapet, da je vaskrsao iz mrtvih i da će se ponovo vratiti na svet.
  5. Hrišćani, pored ovoga, tvrde da je Isus, nakon vaskrsnuća iz mrtvih, sišao u pakao kako bi izbavio iz njega umrle.
  6. Oni, takođe, veruju da je Isus Hrist, Sin Božiji, koji stvara i oblikuje stvorenja.
  7. Hrišćani veruju da se krštenjem opraštaju gresi.

Sve ove hrišćanske tvrdnje, u potpuno identičnom obliku, mogu se naći i kod paganskih učenja. Mi ćemo se u sledećim poglavljima zadovoljiti samo sa poređenjem hrišćanskog učenja sa hinduskim učenjem o Krišni i Budi i vavilonskim učenjem o Balu, kako bi čitaoc mogao videti u kojoj su meri podudarna ova učenja sa učenjem u hrišćanstvu. Nakon toga čitaoc treba sam zaključiti šta su stvarni izvori hrišćanskog učenja – nebeska objava, ili paganska učenja starih vera.

Iz svega ovoga se vidi koliki je uticaj pagansko učenje ostavilo na hrišćanstvo, zahvaljujući prvim misionarima ranog hrišćanstva, među kojima Pavle zauzima najistaknutije mesto, jer je on bio taj koji je zagovarao tolerantan stav prema uvođenju paganskih običaja i navika u hrišćansko verovanje i obrede. Pred nama se u tom smislu nalazi priznanje jednog od najpoznatijih stručnjaka hrišćanstva i njegovog razvoja, dr. Šarla Džejnebera. Ovaj istaknuti stručnjak u oblasti hrišćanstva radio je kao profesor istorije hrišćanstva na Pariškom univerzitetu. Kasnije je Šarl Džejneber postavljen za šefa Odseka za izučavanje istorije religija na istoimenom univerzitetu.

On, naime, otvoreno priznaje da je sredina u kojoj je odrastao Pavle bila preplavljena raznim obredima priređivanim u čast raznih kultova koji su odisali paganskim učenjem – o njihovom stradanju, mučeničkoj smrti i slično. U spomen na njih u raznim prilikama priređivane su mnogobrojne svečanosti i verski ceremonijali. On, takođe, dokazuje da su sledbenici ovih paganskih vera imali obrede koji se u potpunosti podudaraju sa nekim hrišćanskim obredima. Takvi su bili krštenje i prinošenje žrtve. Pored ovoga, on navodi i imena paganskih božanstava pa spominje Odinis u Samu, Melkart u Fenikiji, Temuz i Merduk u Mesopotamiji, Oziris i Izidu u Egiptu, Mitru, Sibil i Etis u Persiji itd. Za Sibil se kaže da je smatrana pramajkom kod Rimljana. On nam od Fermika Matrinija, jednog od hrišćanskih pisaca iz četvrtog veka, prenosi opis jedne od ovakvih svečanosti. I ne samo ovo. Oni su verovali da su ova njihova božanstva spasitelji. Naročito je u Pavlovom rodnom mestu Tarzu, ali i u drugim mestima, bilo rašireno verovanje i priređivane su verske ceremonije u slavu sirskog boga Bala. Ova činjenica je veoma važna za istraživača, jer je to sve ostavilo duboki uticaj na Pavla koji je rođen, odrastao i živio u Tarsu, gradu na raskrsnici svetskih puteva, gde je dolazilo do mešanja ljudi i vera, kako onih sa istoka, tako i onih sa zapada. Tu se npr. prepletalo učenje o istočnom božanstvu Balu, zaštitniku grada Tarsa, sa učenjem o Sadnanu koga su Grci poistovetili sa Herkulom.

Ako znamo da su baš u Tarsu nastala mnogobrojna pisana dela verskog karaktera, opravdana je pretpostavka da je u njima došlo do svojevrsnog mešanja i prepletanja učenja o raznim kultovima, njihovim osobinama i sličnostima od samog nastanka. Kada sve ovo imamo na umu, možemo samo pretpostaviti kakav je uticaj svih ovih učenja bio na Pavla i šta je sve od ovih učenja on unio u hrišćanstvo.

Zato ćemo se u našem daljem izlaganju pokušati upoznati sa učenjem vera koje su neposredno prethodile dolasku Isusa Hrista na prostore na kojima se pojavilo hrišćanstvo, uključujući i sredinu u kojoj je živio Pavle, kako bi uvideli sličnost između starih paganskih učenja i hrišćanstva.

Nešto više o izvorima hrišćanskog učenja:

Neke vere koje su prethodile pojavi Isusa Hrista, po prirodi svoga učenja a gotovo u potpunosti se u nekim aspektima podudaraju sa učenjem Pavla koji ih je uneo u hrišćanstvo. Kada je ovo učenje primljeno kao hrišćansko, praktično je došlo do iskrivljavanja prvobitnog hrišćanstva. Kao što smo ranije rekli, Pavle je sigurno bio upoznat sa verskim učenjima vremena i sredine u kojoj je živeo. On je bez ikakve sumnje, čitao o persijskom božanstvu Mitri i vavilonskom Balu. Ovome treba dodati da su Persijanci i Vavilonci imali veliki uticaj na Jevreje i njihovo učenje, jer su u vavilonskom izgnanstvu proveli blizu pedeset godina, nakon što je 586. god. p.n.e. Navuhodonosor razorio njihovo kraljevstvo Judeju, a njih poslao u izgnanstvo.

Nakon izvesnog vremena došli su Persijanci i Jevreje oslobodili iz vavilonskog zatočeništva omogućavajući im ponovni povratak u Palestinu. To je bilo 538. god. p. n. e. za vreme kralja Kira. Za vreme svog izgnanstva Jevreji su se u Vavilonu upoznali sa persijskim i vavilonskim verskim učenjima, kulturom i običajima. Pored ovog, oni su još od ranije dobro poznavali egipatske, grčke i indijske vere. Grci su živeli i u Palestini, pa je njihova kultura, filozofija i versko učenje bilo poznato na prostorima Palestine sve do pojave Isusa Hrista. Slično je i sa Rimljanima. Veze Jevreja sa Egiptom su svakom, iole obrazovanijem čoveku, poznate. Sva ova učenja Pavle je dobro poznavao i on je ponešto od svakog od njih uneo u hrišćanstvo.

Većina Rimskih careva (i građana) bili su henoteisti. Henoteist je osoba koja veruje u postojanje mnogih bogova, ali se prvenstveno usredsređuje samo na jednoga boga, ili pak smatra da je taj jedan bog nadređen drugim bogovima. Na primer, rimski bog Jupiter bio je vrhovni bog rimskoga panteona bogova. Rimski mornari često su veličali Neptuna, boga okeana. Kada je crkva prigrlila rimski paganizam, jednostavno je zamenila panteon bogova svecima. Kao što je rimski panteon bogova imao boga ljubavi, boga mira, boga rata, boga snage, boga mudrosti itd., jednako je i crkva imala sveca koji je bio ‘zadužen’ za sve ove i mnoge druge kategorije. Kao što su mnogi rimski gradovi imali boga zaštitnika pojedinog grada, tako je i crkva izmislila ‘sveca zaštitnika’ za gradove.

Zatim, kult Izide, religija egipatske majke-božice, uvedena je u hrišćanstvo tako što su Izidu zamenili Marijom. Mnogi nazivi koji su se koristili za Izidu, poput ‘Kraljica Neba’, ‘Majka Božja’ i ‘theotokos’ (Bogorodica), pripisani su Mariji. Mariji je dana uzvišena uloga u hrišćanskoj veri. Sve to služilo je kako bi se privukli obožavaoci Izide veri koju inače ne bi prihvatili. Zapravo, mnogi hramovi božice Izide pretvoreni su u hramove posvećene Mariji. Prve jasne naznake Mariologije javljaju se u pisanjima Origena, koji je živio u Aleksandriji u Egiptu, koja je slučajno bila žarište obožavanja božice Izide.

Mi ćemo se ovde zaustaviti na samo tri od ovih učenja. I to će biti dovoljno da se vidi velika sličnost između njih i učenja koja je Pavle uneo u hrišćanstvo. Ona su u kasnijem razvoju hrišćanstva sasvim potisnula izvorno učenje koje je propagirao Isus Hrist, sin Marijin. Tri učenja o kojima ćemo nešto više reći su:

– persijsko učenje o Mitri,

– vavilonsko učenje o Balu i

– indijsko učenje o Budi.

Persijsko učenje o Mitri – Mitraizam

Mitraizam je vera persijskog porekla. Svoj procvat doživeo je u Persiji oko 6. veka p.n.e. Oko 70. godine p.n.e. ova vera se iz Persije proširila na prostore Rimskog carstva, odakle se širila prema severu. Mitraizam je bila religija Rimskoga carstva od prvoga do petog veka nakon Hrista. Bila je jako popularna među Rimljanima a posebno među rimskim vojnicima, te je verovatno bila religija nekoliko rimskih careva. Iako Mitraizam nikada nije dobio ‘službeni’ status u Rimskom carstvu, činjenica je da je bila službena religija sve dok ga Konstantin i naredni carevi nisu zamenili hrišćanstvom. Jedna od ključnih stvari Mitraizma bio je žrtveni obrok, koji je uključivao jedenje tela i pijenje krvi bika. Mitra, bog Mitraizma, bio je ‘prisutan’ u telu i krvi bika, a onima koji su ga blagovali u žrtvenom obroku davao je spasenje (theofagija, jedenje boga). Mitraizam je, takođe, imao sedam ‘sakramenata’, tako da je sličnosti između Mitraizma i hrišćanstva toliko puno da se jednostavno ne mogu zanemariti. Konstantin i njegovi sledbenici pronašli su laku zamenu za žrtveni obrok Mitraizma u konceptu Gospodnje večere.

Mitraizam je dopreo čak do Velike Britanije. Neki tragovi ove vere pronađeni su u gradu Jork i gradu Sestez, kao i u nekim drugim mestima na prostorima Engleske. Ova vera je učila sledeće:

– Da je Mitra bio posrednik između Boga i ljudi;

– Da je rođen u nekoj pećini ili zapećku na zemlji na dan 25. decembra;

– Da je imao dvanaest učenika;

– Da je umro kako bi ljude spasio od greha;

– Da je nakon smrti uskrsao iz groba i nastavio ponovo živeti;

– Da je vaskrsao na nebo naočigled njegovih učenika dok su mu se molili i klanjali;

– Zvao se spasiteljem i izbavljačem,

– U njegove osobine se ubraja i to da je bio lak poput pera;

– U njegov spomen svake godine su njegove pristalice priređivale Svetu večeru.

Ropertson tvrdi da na prostorima Rimskog Carstva učenje o mitraizmu nije iščezlo sve dok se njegova temeljna učenja konačno nisu stopila sa hrišćanstvom.

Ovo bi bile glavne crte uicaja mitraizma na hrišćansko učenje.

Učenje o vavilonskom božanstvu Balu i njegov uticaj na hrišćanstvo

Vavilonci su narod koji je dugi niz godina p.n.e. nastanjivao oblast današnjeg Iraka. Obožavali su boga zvanog Bal. Vavilonci su verovali da je Bal bio uzet u zatočeništvo, da mu je suđeno i da je nakon suđenja bio stavljen na mnogobrojna iskušenja. Legenda govori da je Bal bio odveden u planinu radi izvršenja smrtne presude. Sa njim je bio još jedan čovek koji je osuđen na smrt. Običaj je bio da se svake godine od strane vlasti oslobodi po jedan osuđenik na smrt. Te godine narod je tražio da se smrtna kazna izvrši nad Balom, a da se pomiluje drugi čovek. Legenda dalje kaže da je nakon izvršenja smrtne kazne nad Balom celu zemlju obuzela tama i užasna grmljavina. Oko Balova groba postavljena je straža kako njegove pristalice krišom ne bi izvadile njegovo telo. Boginje su se okupile i sedele oko groba oplakujući Balovu smrt.

Sve ovo u potpunosti liči na priču koju nam o Isusovom životu prenosi Novi zavet. Ono, naime, kazuje da su njegova majka Marija, Marija Magdalena i još jedna Marija, sedele pored njegova groba i oplakivale ga. Ovo podseća na oplakivanje Bala od strane boginja. Napokon, priča o Balu kazuje da je on vaskrsao iz mrtvih, da je proživljen početkom proleća i uspeo se na nebo. Priča o Isusu Hristu, takođe, kaže da je vaskrsao iz mrtvih. Bilo je to u nedelju na početku proleća. Posle toga dignut je na nebo.

Ako znamo da je ova priča o Balu, vekovima pre Isusovog rođenja svake godine, prikazivana na javnoj sceni u dirljivoj atmosferi; ako znamo da su početkom ovog veka u Vavilonu pronađene dve ploče koje potiču iz devetog veka p.n.e. na kojima je ispisana priča o Balovom suđenju i pogubljenju, kako smo ranije opisali; ako znamo da su Jevreji u doba Navuhodonosora odvedeni u vavilonsko zarobljeništvo, gde su svake godine u proleće prisustvovali izvođenju pomenute predstave; ako znamo da su ovu priču doneli u Palestinu prilikom svog povratka duboko urezanu u njihova sećanja na vavilonsko progonstvo i uvučena u njihove običaje i javni život; ako znamo da se posle Isusovog, mir nad njim, uzdignuća ponovo pojavila gotovo identična priča o Balu sa svim njenim elementima, samo sa drugačijim imenom glavne ličnosti, gde se, umesto Bala, pojavljuje Isus, može se sa sigurnošću tvrditi da je cela priča koju prenosi Novi zavet u potpunosti plagijat.

Sličnosti između Budinog života i života Isusa Hrista kako ga prenose jevanđelja

            Buda:

  1. Kada se rodio Buda na nebu se pojavila zvezda koja je najavila njegovo rođenje. Ova zvezda, primećena, kretala se prema mestu Budinog rođenja. Svako ko je primetio ovu zvezdu nastojao je da je prati kako bi pronašao novorođenče i poklonio mu se.
  2. Buda se, kako govore indijske legende, rodio 25. decembra.
  3. Kada se rodio Buda, njegovo rođenje proslavili su anđeli izgovarajući svoj blagoslov na njega:

„Blagoslovljeni se rodi da ljudima donese mir, a Zemlji radost!”

  1. Budino rođenje značilo je opasnost po vlast i carstvo, pa mu je car Benbasara zapretio smrću, jer se bojao da Budino rođenje ne bude povod njegove propasti.
  2. Kada je Buda odlučio da počne da propoveda svoje učenje, pojavio se đavo koji je pokušao da ga u tome omete.
  3. Mara je rekao Budi: „Prođi se propovedanja vere, postaćeš vladar sveta!” Buda se nije obazirao na Maru, nego mu je u lice rekao: „Gubi mi se sa očiju!” Kada je Buda savladao Maru, sa neba je počelo padati cveće, a vazduh je počeo mirisati.
  4. Buda je dugo vremena provodio u postu.
  5. Budisti veruju da su njihove molitve primljene i da ih one uvode direktno u raj, sve dok se upućuju u Budino ime.
  6. Kada je Buda, nakon smrti zakopan u zemlju, on je, nekom čudnom snagom i natprirodnom moći, uspeo da izađe iz groba i nastavi živeti.
  7. Nakon što je ispunio svoju misiju na Zemlji, Buda je vaskrsao na nebo.
  8. Buda će se pred Smak sveta ponovo vratiti na Zemlju i nastaviti propovedati svoje učenje, kako bi povratio slavu, a Zemlju ispunio srećom i blagostanjem.
  9. Nakon proživljenja Budi će biti poveren zadatak da sudi ljudima.
  10. Buda nema početka ni kraja. On je večan.
  11. Priča se da je Buda rekao: „Ja nosim grehe ljudi kako bi oni bili spašeni.”
  12. Buda je svoje pristalice savetovao da budu samilosni i ljubazni, čak i prema svojim najljućim neprijateljima.
  13. Buda je svoje učenike i pristalice savetovao da ostavljaju naslađivanje ovosvetskim dobrima, da ne žude za bogatstvom, da gaje ljubav prema siromaštvu i da u molitvi budu predani.
  14. Najuzvišeniji Budin cilj je bio ono što budistička filozofija naziva Nebeskim carstvom.
  15. Buda je zagovarao celibat. On brak poredi sa sagorevanjem u crnom uglju. Brak dozvoljava samo u slučaju straha da se ne počini blud.

Isus:

– Prilikom Isusovog rođenja na nebu se ukazala zvezda koja je objavila njegovo rođenje kao rođenje Spasitelja. Ona je dovela grupu mudraca sa Istoka do mesta njegovog rođenja gde su mu se, kada su ga ugledali, poklonili.

– Isus je, prema katolicima, rođen 25. decembra.

– Prilikom Isusovog rođenja u vazduhu su se pojavili anđeli. Oni su leteli iznad polja slavili ga i blagoslovili rečima: „Radost među ljudima i mir na Zemlji.”

– Isus je predstavljao opasnost po vlast kralja Iroda. Zato je Irod želeo da ga ubije. Međutim, Isus je sa svojom majkom već bio sklonjen u Egipat.

– Na početku Isusovog pozivanja pojavio se đavo i pokušao da ga zavede.

– Đavo je Isusu rekao: „Ako mene budeš obožavao, učiniću te vladarem celog sveta.” Isus se nije obazirao na đavolje reči, već mu je rekao: „Sotono, gubi se od mene!” Nakon što je Isus savladao Sotonu, na njega su se spustili anđeli i pohvalili ga. Posle ovoga Isus je počeo neprekidni post od četrdeset dana i noći.

– Molitve hrišćana se primaju sve dok se obavljaju u ime Isusa Hrista. Za svoje molitve hrišćani će biti nagrađeni rajem.

– Kada je Isus nakon smrti na krstu bio zakopan, neka čudna, natprirodna sila, uklonila je veliki kamen sa ulaza u njegovu grobnicu. Uskrsao je iz mrtvih i nastavio ponovo živeti.

– Isus je, nakon što je ispunio svoju misiju na Zemlji, bio uzdignut na nebo.

– Isus će se ponovo vratiti na Zemlju, njom vladati, širiti svoje učenje i Zemlju ispuniti mirom i svakim dobrom.

– Isusu će na Sudnjem danu biti povereno suđenje ljudima.

– Isus nema početka ni kraja. On je večan, kao što je večan i njegov Otac.

– Isus je Spasitelj ljudskog roda. On se žrtvovao da bi ljude iskupio od greha koji je počinio njihov praotac Adam.

– Isus je od samog početka propagiranja svoje misije pozivao na ulazak u Carstvo Božije. Od njega se prenosi da je rekao; da je najbolje da muškarac ne dotiče ženu, a u slučaju ako se boji da ne počini blud dozvoljava se da se takav oženi, jer je ženidba bolja nego sagorevanje u vatri.

Sve gore navedeno nam govori do koje mere je pagansko učenje o Isusovom životu, kako ga prenose njegove pristalice, bilo pod uticajem učenja o Budi. I ne samo to:

Krajnje je začuđujuće da, čak i današnje hrišćanstvo u svom učenju, govori o datumima vezanim za život Isusa Hrista, a koji se u potpunosti podudaraju sa datumima vezanim za Budin život. Isusovo rođenje, raspeće i vaskrsnuće u potpunosti se podudara sa događajima iz raznih paganskih učenja.

Kroz sve navedeno, mogli smo primetiti zajedničke elemente pomenutih paganskih učenja i hrišćanstva. U njih, između ostalog, spadaju:

– Svim božanstvima iz ovih religija pripisuje se da su rođena u isto vreme (mesec i godišnje doba) kada i Isus.

– Sva ova božanstva rođena su, ili u nekim jaslicama, ili u podrumskoj prostoriji.

– Sva su živela da bi na sebe preuzela teret ljudskog roda.

– Sva su opisana kao: Spasitelj, Izbavitelj ili Posrednik.

– Sva su, u svom sukobu sa silama zla i tmine, bila poražena.

– Sva su nakon poraza bila zakopana u Zemlju, ili bačena u vatru.

– Sva su vaskrsla iz svojih grobova i uzdignuta na nebo.

– Sva su iza sebe ostavila svoje sledbenike, učenike i hramove (bogomolje).

Iz svega navedenog se vidi koliko je hrišćanstvo tesno povezano sa učenjem paganskih vera.

Što se tiče islama, on ne prihvata ništa od ovih učenja, jer je Jedini i Istinski Bog samo Allah. Nezamislivo je da On ikome ili ičemu sliči. Ni jedno jedino Njegovo stvorenje Njemu nije slično. On je jedan, oduvek i zauvek, Svemogući i Sveznajući Bog. Njega su obožavali i Njemu robovali Avram, Jišmael, Isak, Jakov i drugi preci Izraelćana.

Islam je, prema tome, univerzalna vera svih poslanika koji su došli s istinom od Boga i u nju pozivali. Ako pogledamo i analiziramo ogromni jaz između islamskog učenja i učenja drugih vera, neće nam biti teško zaključiti šta je zabluda, a šta prava istina u koju nema nikakve sumnje.

 

Priče o ljudima koji su rođeni bez oca

U samim hrišćanskim knjigama postoje navodi da je pored Isusa bilo i drugih ljudi koji su rođeni na čudnovat način, poput Adama, praoca ljudskog roda. Jedan od takvih je, po njihovom učenju bio Melhisedek, kralj salemski, o kome Pavle u svojoj poslanici Jevrejima tvrdi:

Jer ovaj Melhisedek beše car salimski, sveštenik Boga Najvišeg, koji srete Avraama kad se vraćaše s boja careva, i blagoslovi ga; Kome i Avraam dade desetak od svega. Prvo dakle znači car pravde, potom i car salimski, to jest car mira: Bez oca, bez matere, bez roda, ne imajući ni početka danima, ni svršetka životu, a ispoređen sa sinom Božijim, i ostaje sveštenik doveka. (Jevrejima, 7:1-3)

Postavlja se pitanje; zašto na osnovu ovog hrišćani i za Melhisedeka ne tvrde da je i on, kao Isus, bog, jer je i on rođen bez oca? Ili su možda oko ovoga pristrasni?

Poznati engleski pisac Drajer u svojoj knjizi Nespojivost nauke i vere kaže: „Majka grčkog mudraca Platona, Barekšin, bila je zatrudnela od Apola, boga medicine, kod Grka. Ona je prethodno bila verenica čoveka po imenu Ares. Pre nego što će se Ares njom oženiti, on je u snu vidio Apola koji mu je zapretio rečima: ‘Ne primiči se mojoj verenici jer ona u svom stomaku nosi mog sina! Ti moraš imati obzira prema svetom duhu Apolovom.’ Zbog ovoga su Platonovi učenici u Egiptu verovali da je on sin božiji.

Grčki vladar Konstantin je, takođe, verovao da je Apolo bog sunca, a Platon sin božiji. Kada je Konstantin primio hrišćanstvo i proglasio ga zvaničnom verom svoga Carstva, počeo je tvrditi da je sada umesto Platona, Isus Sin Božiji. Grci i Rimljani su verovali da je Herkul sin sveca Dejusa koga su smatrali pomoćnikom Duha Svetog, a ne sin čoveka. Kod Grka postoji još jedna poznata priča koja kaže da je svetac Pater svoju dušu udahnuo u Kidas, nibijsku kraljicu zvanu Simili, od koga je zatrudnela i rodila sveca Kasa. Pod ovim imenom grčki filozofi su nazivali boga vina. Englezi su ovo ime iskrivili i danas ga koriste za onoga ko u piću nema mere.

Pomenuti pisac Drajer, u svojoj knjizi kaže: „Postojala je još jedna devica po imenu Reja Silvija kojoj je bog, preko Duha Svetog poklonuo sina. Ona mu je dala ime Romul. Po njemu je kasnije Rim dobio ime.” Poznati zapadni pisac Džejn u svojoj knjizi Propast i nestanak Rimskog Carstva kaže da je žena Aleksandra Velikog bila kćerka persijskog vladara Darija, a njena majka je kod Grka slovila kao Duh Sveti.

Grci su, takođe, verovali da je Pitagora, koji se rodio 575 godina pre Hrista, sin božiji, jer je rođen bez oca.

Navodeći ove primere, a ima ih još mnogo, želeli smo skrenuti pažnju na to da drevna istorija ne beleži Isusov slučaj kao izolovan primer, nego ovakvih primera u verskim učenjima ima mnogo. Naprotiv, Grci su svoje vladare, mudrace i ugledne ljude u mnogim slučajevima proglašavali sinovima božijim. Zato nije nikakvo čudo ni što je Isus Hrist od hrišćana proglašen za Sina Božijeg.


Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.

Izvor: http://www.islamhouse.com/sr

About pozivistine

Pogledaj takođe

Zašto islam ne prihvata da je Isus umro za grijehe čovečanstva?

Islam uči da su svi ljudi  nevini po rođenju (tj. rođeni bezgrješni) i oni postaju …