San

Rođena sam, kao i mnogi u to vreme u komunističkoj porodici. Otac, vojno lice, nije dozvoljavao, čak, ni da me majka odvede u crkvu. Međutim, ona je to krišom radila. Kod nas se nije slavio nijedan verski praznik, jer „ne donosi pop platu“, već otac. Bake su mi, naravno, pričale šta su znale o Bogu, a mene je to mnogo zanimalo. Sećam se da sam ih, sa pet godina, pitala gde je čovekova duša, da li mogu da je vidim ako široko otvorim usta i kako ona izlazi iz čoveka kada on umire. Uvek me je to zanimalo.

Kada sam imala osam godina, puklo mi je slepo crevo. Ukupno stotinu i četiri sata, vođena sam pogrešnom dijagnozom lekarke koja je mislila da imam trovanje, a ja sam polako umirala od nadolazeće sepse.

Hvala Bogu, pa zatim ažurnosti moje majke, operisana sam doslovno par sati pred nastupanje potpune sepse. Na operaciji sam doživela šok. Srce je stalo skoro minut. Nastupila je dvodnevna koma i borba za život. Lekari su mi davali dobre šanse, ali se nisam budila puna dva dana. Sve to vreme sam žive- la negde drugde. Sećam se kao da je juče bilo. Bio je to prolazak mog života kao kroz neki eter. Glasovi anđela, velika bela svetlost, osećaj mira i prelepa cvetna poljana. Ne mogu vam opisati tu lepotu. Kada sam posle nekog vremena pričala mami o tome, ona je plakala. Rekla je: „To je bilo tvoje mesto u Raju, ali još ti nije vreme da umreš“.

Posle par dana, probudila sam se iz kome, polako se oporavila i zaboravila na sve to. Rasla sam srećno i bezbrižno, kao da se ništa nije dogodilo.

Sa petnaestak godina opet sam počela da se intenzivno interesujem za veru, da idem na crkvene borove i da uzimam literaturu o hrišćanstvu. U mom rodnom gradu nema muslimana, tako da je hrišćanstvo bilo jedina vera kojoj sam mogla da se okrenem. Međutim, ovog puta nešto nije išlo kako treba. Nisam mogla da saberem da je jedan tri, a tri jedno. I tako, mnoge stvari su mi samo bile još više konfuzne, nikako jasnije. Kad sam im postavljala pitanja, odgovor je bio da moram da verujem ne preispitujući se stalno. Vera je stvar uverenja i ubeđenja, a meni je to ličilo na slepo verovanje. Dakle, bila sam hrišćanka, polu-praktikant, polu-verujući. Nisam znala u šta da verujem! Jedan dan mi je sve izgedalo normalno, drugi nelogično.

Onda sam počela da čitam o budizmu, zatim o zen-budizmu, judeizmu i tako redom. Sve to vreme nisam bila ni krštena. Sa skoro punih osamnaest godina, trebalo je da na godinu dana boravim na razmeni đaka u Americi. Plašila sam se da odem daleko, a da nisam krštena, smatrajući da će me tako Bog štititi. I onda sam se, na svoju inicijativu, krstila u crkvi, mislivši da mi to treba kako bih bila zaštićena. Pa, nisam znala.

U Americi sam provela ne jednu, već tri godine. Zbog loših finansija i nemogućnosti da studiram u Srbiji naredne godine, odlučila sam da ostanem i da okušam sreću tamo.

Ostala sam sve do juna 1995. godine. Radila sam, finansirala sam samu sebe i polako sam studirala. Međutim, preveliki pritisak sredine, loše društvo, narkomanija, alkohol i svi oblici lošeg ponašanja ostavili su loš uticaj na mene. Posebno što sam bila bez roditelja i čvrstih uzora. Ali, hvala Allahu (Bogu) Uzvišenom, brzo sam se prenula i shvatila da moram nazad. Pošto sam želela da nađem normalan put i da završim školu, morala sam da pobegnem od ljudi koji su želeli da budem kao oni. Hvala Bogu, nisam poklekla, a bila sam toliko puta blizu. Ne dao Bog nikome!

Vratila sam se kući promenjena, nervozna, nestabilna, neznajući šta i kako da nastavim da studiram. Naravno, naš obrazovni sistem nije hteo da prizna moje dve godine studija u Americi. Morala sam sve iz početka. Želevši da upišem psihologiju u Beogradu, završila sam na pedagogiji u Prištini. Godinu dana teške depresije. Prešla sam sledeće godine u Beogradu. Prva godina solidna, druga takođe, treću sam pala. Počela sam sve manje da učim, a sve više beskorisno da provodim vreme. Tako je bilo skoro dve godine. Bila sam kao izgubljena. Tražila sam smisao života. Nisam ga više pronalazila ni u nauci koju sam volela, niti u društvu sa kojim sam izlazila. Sve bi mi brzo dosadilo. Na veru sam potpuno zaboravila, u crkvu sam odlazila samo kada bi mi bilo teško. I to je sve. Težak period.

Dolazi  2000. godina. U to vreme upoznala sam dosta studenata iz arapskih zemalja, ali s jednim sam se posebno družila. Od njih sam saznala neke osnovne stvari o Islamu, meni do tada skoro potpuno nepoznate, ukoliko se izuzmu predrasude koje sam imala kao i većina ljudi na ovim prostorima. Družili smo se mesecima. Već posle mesec dana poznanstva, taj prijatelj mi je pričao o mogućem braku. Tako nešto mi je zvučalo neverovatno, jer sam mislila da se čovek mora sa nekim dugo zabavljati, ili bar poznavati, da bi mogao da gradi zajedničku budućnost. Ali, priznajem, priča o braku sa muslimanom još više je pobudila moju znatiželju da saznam što više o toj veri.

Nastupio je Ramazan, kraj 2000. godine. On i njegovi drugovi poste, klanjaju zajedno, idu na iftare (večere nakon posta). Meni je sve to bilo novo iskustvo. Maša-Allah!

Iskreno, zavidela sam im na namazu. Kako samo padaju ničice i dodiruju čelom tlo i kako se predano mole Bogu! Nisam znala da se tako molim. Onda sam krenula suprotno, počela sam svaki dan da idem u crkvu i probala da se molim, ali mi srce nije bilo tamo, tako da sam počela da se radoznalije raspitujem o islamu. Oni, njegovi drugovi, srećni su mi nalaze literaturu.

Počela sam da čitam prevod Kur’ana, a posle toga sve više da čitam i istražujem preko interneta. Tražila sam neke druge prijateljice,  muslimanke, ne bi li mi one, kao žene, lakše približile islam.

U to vreme, hvala Allahu, on se vratio u Libiju. Nisam ga videla nekoliko meseci. Meni je to dalo sasvim dovoljno vremena da se posvetim novoj ljubavi, Islamu i istraživanju Božije vere. O kako sam bila srećna što sam pronašla novi žar, novi sjaj, novo svetlo na dnu tamnog, dugog tunela. Nova nada za mene i spas moje duše koja je godinama vapila za Istinom, a zapravo joj je bila sve bliža.

U međuvremenu, stopirala sam studije i počela sam da radim u jednoj prevodilačkoj firmi. Upoznala sam se sa jednom sestrom, Libijkom. Ona je imala vremena da me upućuje u veru, hvala Allahu. Bila sam čest gost u njenoj porodici. Uzimala sam islamsku literaturu i satima smo pričale. U međuvremenu se ta moja potraga za znanjem svakim danom i svakim minutom povećavala.

Došao je Ramazan 2001, godine. Htela sam da postim, da bar probam. Kazali su mi pošto nisam muslimanka, ne vredi, nemam nagradu kod Boga za to, samo gladujem. Ma niko me nije sprečio, ispostila sam polovinu Ramazana. Samo Bog zna da li je bilo ispravno ili ne, ali, eto, bilo je u Njegovo ime.

Moj prijatelj je, zatim, došao u Beograd na par dana kako bi završio disertaciju. Videli smo se u par kratkih navrata. Saopštila sam mu da želim da primim Islam. Bio je to veliki šok za njega. Rekao je da je srećan i predložio mi je da malo pričekam. Da treba da dam sebi vremena i da saznam još više. Treba da se preispitam zbog koga to radim. On je želeo da me oženi, ali me je molio da ne pređem na islam tada, zbog mojih roditelja. Nikada neće prihvatiti da se udam za muslimana, a još i da im kažem da sam muslimanka. Marama, islam, muž Arap. Polako, trebala sam da udahnem. Ali, to me nije pokolebalo. Rastali smo se kao dva najbolja prijatelja, uz obećanja da će sve, inša- Allah (ako Bog hoće), biti u redu , samo se ne zna kada. Kazao je da moram da budem strpljiva.

Nastupila je i 2002. godina. Januar, jako hladna zima kod nas u Beogradu. Počeli su moji košmari. Sanjala sam da umirem i da me zakopavaju kao hrišćanku, za mene nema Raja. Kako? Ne smem to da dozvolim. Zvala sam sestru Halu i insistirala sam da pred njenom porodicom primim islam, da mi oni budu svedoci.

U to vreme sam pročitala knjigu Muhammeda Asada „Put u Mekku“. I to je bio kraj. Okupala sam se detaljno, obukla čistu odeću, uzela Kur’an u ruke, klekla na sedžadu (prostirku) i izgovorila Šehadet (svedočenje da nema drugog Boga osim Allaha, i da je Muhammed Božiji rob (sluga) i poslanik). Ujutru, već posle sabaha (jutarnje molitve), nazvala sam Halu i rekla sam joj da se hitno moram videti s njima tog dana. Ne sutradan.

Otišla sam njima, 22. januara 2002. godine, oko Ikindije (posle podne) i kazala sam im da sam došla da izgovorim Šehadet. Dužnost im je bila da me prime. Nisam želela da umrem kao nevernik. Allah zna moj nijet (nameru). Zamolila sam ih da me više ne sprečavaju. Spremna sam!

Ubrzo su mi našli garderobu, (bila sam u tesnim farmericama, ajme meni!), maramu, pokrili su me i kazali mi: „Hajde, slušamo te“. I tada, kao najveća radost i kao najveća tuga, sve emocije u jednom, a srce hoće da iskoči iz grudi. Kao nešto najlepše na čitavom svetu. Drhtavim glasom sam izgovorila po prvi put pred svedocima: „Ešhedu en la illahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu (Svedočim da nema drugog istinskog Boga vrednog obožavanja osim Allaha i svedočim da je Muhammed Njegov rob i Poslanik).“

Počela sam da drhtim. Sve je izašlo iz mene. Sve one godine traganja, patnje i boli, svega što se nagomilalo. Htela sam da letim, da ih sve ljubim, da im kažem koliko je mojoj duši sada lako. Moj Allahu, te blagosti, te milosti! Neopisiva sreća! Da sam mogla, popela bih se na vrh Beograđanke i svima naglas rekla, kao Omer ibn Hatab: „Ja sam muslimanka, dođite da budete srećni kao i ja“.

Klanjala sam svoj prvi namaz (molitvu) u džematu (skupa zajedno). Akšam (vreme nakon zalaska sunca). Divan osećaj. Onda sam odmah morala da krenem kući, kako me ne bih uhvatio kasni mrak.

Puno toga se dešavalo u mom stanu u tom periodu. Menjala sam se iz dana u dan. Narednih par dana, klanjala sam gledajući iz sveske. Namazi su bili spori, često namerno prekidani glasnom muzikom, upadima u sobu. Ali, kako je prolazilo vreme, više sam jačala u veri.

Naravno, roditeljima još ništa nisam govorila. U februaru, te godine, morala sam da odem kući. To je bila jako teška sedmica. Morala sam da klanjam krišom, ne znajući ni gde je Kibla. Ali, Božjom voljom, skupila sam snage i saopštila sam najmlađoj sestri da sam primila Islam.

Kazala sam joj da treba da mi pomogne jer moram da klanjam pet namaza (molitve), a teško mi je bilo da ih sve spajam noću. I tako, jednog popodneva, ona je „čuvala stražu“, dok sam ja klanjala. Kada sam završila namaz, pronašla sam je uplakanu. Bilo je mnogo pitanja, ali i razumevanja. Zašto ovo, zašto ono? Dala mi je podršku, da je Bog uputi na Pravi put! Upozorila me je da roditeljima ne pričam ništa dok ne bude pravo vreme za to. Vratila sam se posle nedelju dana u Beograd.

Odlučila sam da prvi put odem u džamiju. Otišla sam, opet oko Ikindije (vreme na sredini između podne i zalaska sunca, odnosno, kada senka nekog predmeta poraste za jednu dužinu predmeta). Nisam znala da su toga dana imali neko predavanje za omladinu, propustila sam namaz, čekajući ispred džamije.

Pred Akšam, grupica ljudi je polako izlazila iz male medrese (škole). Ulazili su u džamiju. Sledila sam ih obučena u dugo odelo, široke pantalone i maramu. Postavili su se oni u saff (red), ja sam bila sa strane. Kazala je jedna sestra: „Dođi blizu“. Povukla me je toplo k sebi i postavila me pravo. Osetila sam njenu toplotu i blagost. Počeli smo da klanjamo, a ja sam drhtela kao da sam htela da umrem. Kada se završio namaz, ja sam se opet malo udaljila. One su bile radoznale, počele su da me ispituju odakle sam, i još što šta. Posle par minuta, izustila sam da sam nedavno primila islam i da sam nova, kao i da mi je prvi put da sam u džamiji. Sestre su počele da donose tekbir (da veličaju Boga rečima: Allah je najveći!), a zatim je došla još jedna sestra, koja nam je ispričala da je pre godinu i po primila islam. Svi su počeli da plaču.

Otišla sam kući to veče i shvatila sam da nisam sama. Ima nas još. Hvala Allahu! Ne mogu vam opisati kako sam se tada osećala. Samo Allah Uzvišeni zna kako je moje srce skakalo!

Tako sam proširila muslimanki krug oko sebe. Sve više sam učila od njih. Maša- Allah, sve su sestre bile na mestu i sve su htele da pomognu. Posle moje prve posete džamiji, kada sam ih upoznala, počele smo redovno da se čujemo i viđamo. Vrlo brzo je ova mala, ali jaka, grupica počela da se okuplja, najčešće u studentskom domu. To je bilo vreme mog intenzivnog učenja o islamu i životu muslimanke. Sastajale smo se bar jednom nedeljno, a po potrebi i češće. Kad god je nekoj sestri bila potrebna pomoć, dogovarale smo se kako da joj pomognemo, bilo da je u pitanju finansijska ili neka druga vrsta pomoći. Sećam se, jednom prilikom je jedna od nas bila jako bolesna i sestre su se organizovale, otišle su kod nje kući, pomagale joj oko spremanja hrane i oko čišćenja stana.

U toku mog boravka u Beogradu, sastajale smo se i spremale smo predavanja na razne teme. Svake sedmice je bilo neko novo predavanje. Posle toga bismo imale diskusiju, da vidimo kako smo sve to razumele. Nekoliko puta smo bile gošće u Sarajevu. Tako smo upoznale dosta sestara Arapkinja koje žive u Bosni, kao i jednu divnu sestru iz Iraka, Ummu Mahmud. Puno sam naučila od nje. Iskreno, nikada nisam imala takav džemat, niti po odlasku u Bosnu, niti posle toga.

Mojih sestara se uvek rado sećam, molim za njih, da im Uzvišeni Bog, podari svako dobro. Doduše, ponekad mi toliko nedostaju da mi se plače kada ih se setim, ali na dobro. Boriti se za Islam s njima u Beogradu, bila je prava čast! Da ih Bog sačuva i podari im Džennet (Raj)!

Moja garderoba se promenila, stavovi takođe. Sve je polako dolazilo na svoje. U proleće je doputovala moja majka u Beograd i ostala par dana s nama. Odlučila sam da joj tog dana otkrijem svoju tajnu. Bilo mi je mnogo teško i nisam znala kako to da učinim, ali majka je majka. Tri dana sam se mučila da joj kažem i sve sam krišom klanjala. Jednog dana, stavila sam maramu pred njom i kazala sam joj: „Majko, ja odoh da klanjam, a ti posle dođi u sobu da pričamo“.

Majka je plakala, ne znam da li od tuge. Verovatno. Ipak me je zagrlila i rekla da ako sam ja srećna i ona je. „Pomoćiću ti, nikada odmoći“, kazala mi je.

Tog leta nisam htela da idem kući. Završio se semestar. Odlučila sam da odem u Sarajevo. Otišla sam sa još jednom sestrom, navodno na sedam dana. Tamo sam dobila ponudu da preko leta radim u jednoj organizaciji. Tako bih u isto vreme mogla da predajem Engleski, da učim o islamu i da budem sa muslimanima. Roditelji su pristali. Ostala sam skoro čitavo leto. Dobila sam puno islamske literature, čak dve porodične biblioteke. Završilo se leto, a ja sam htela pokrivena da idem kući. Međutim, otac me je, kad sam stigla, pitao da li sam se poturčila. Još udaja, ma nema govora. Muka. Majci je rekao da me, ako se pokrijem, neće primiti u kuću. Treba da sačekam dok se ne udam ili dok ne odem iz rodnog mesta. Smatrao je da je tako bolje za sve. Bilo mu je mnogo teško.

Ostala sam kući od septembra 2002., pa skoro do kraja oktobra 2003. godine. Taj period je emotivno bio mnogo težak, ali Uzvišeni Allah, polako šalje olakšanja. Otac se pomirio da je Islam moja lična stvar. Imam već 27 godina. Ne može upravljati mnome, bar ne toliko. Puštao me da postim, klanjam i radim ono što želim, ali ne javno, pred rođacima i komšijama. Mogla sam da oblačiti šta hoću. Maramu, ne, nikako. Preko toga nije mogao da pređe.

I tako je polako prošlo tih godinu i više dana. Hvala Bogu, u septembru 2003. stigao mi je dopis iz libijske ambasade da mogu da uzmem vizu za put.

Krenula sam sa svojom dragom majkom prvo u Tunis, pa u Libiju. Negde na granici, u tuđem autu, dok smo prelazili saharski deo Tunisa, gledali lepe predele i prvi put jeli kus-kus (arapsko jelo), pokrila sam se.

Posle provedenih mesec dana u Libiji, imali smo šerijatsko venčanje i porodični ručak za njegovu porodicu. Od mojih je jedino majka bila prisutna. Nije bilo novca da dođu i ostali. Ali, bilo je lepo. Malo i skromno venčanje.

Hvala Uzvišenom Allahu na Uputi! To je najlepši i najvredniji poklon od Uzvišenog Boga. Hvala Mu i što me je čuvao i očuvao u životu kroz sva iskušenja, pre i posle islama, i što me je počastio da budem deo ummeta (muslimanske zajednice)! Neizmerno Mu hvala što mi je dao dobrog supruga! Elhamdullillah (hvala Bogu) na svemu! Samo je Uzvišeni Allah zaslužan za sve! Za svu ovu sreću koju osećam što sam muslimanka.

Amina

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

About pozivistine

Pogledaj takođe

Islam kao smiraj

Rođena sam u Zagrebu 1990 godine. Rodom sam iz Prijedora, gdje sam i živjela od …