Home / Tekst / Hrišćanstvo na vagi istine / Neosnovanost tobožnjih sumnji koje sveštenici iznose o Muhammedovim, mir nad njim, hadisima (citatima)

Neosnovanost tobožnjih sumnji koje sveštenici iznose o Muhammedovim, mir nad njim, hadisima (citatima)

Njihova prva sumnja:

“Prenosioci Muhammedovih, neka su blagoslov i mir na njega, reči su njegove supruge i rodbina, i to njihovo svedočenje je neprihvatljivo.”

Odgovor:

Isto sumnjičenje se može uputiti i na adresu sveštenika. Može se reći da su opisivači situacija u kojima se nalazio Isus, neka je mir na njega, i prenosioci reči koje imamo u ovim poznatim Jevanđeljima njegovi prijatelji i učenici i da te njihove reči nisu valjan dokaz njegove istinitosti. A ni jedan od Muhammedovih, neka su blagoslov i mir na njega, sledbenika nije preterao kao što je, npr. učinio pisac Jevanđelja po Jovanu (21:25) koji kaže:

A ima i drugo mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige. Amin.

Ova izjava je, u to nema sumnje, čista laž i prljavo pesničko preterivanje i pametne neće nikada odvesti takvoj veri, ali zato može obmanuti glupe.

Ono što o ashabima (sledbenicima i drugovima Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega), Bog bio zadovoljan njima, iznosi sekta „Šiiti“ nije valjan dokaz sveštenicima, jer i u hrišćanstvu postoje sekte sa ubeđenjima zbog kojih ih sveštenici proglašavaju inovatorskim i neverničkim. U to spadaju njihove tvrdnje da postoje dva boga, bog dobra i bog zla, zatim da je bog zla dao Mojsiju Toru, da je Isus, neka je mir na njega, sišao u Pakao i izvadio iz njega sve zle duše, a u njemu ostavio duše dobrih, da je onaj što je razgovarao s Mojsijem, neka je mir na njega, i onaj koji je prevario jevrejske verovesnike bio đavo, zatim da su svi verovesnici iz izraelskog naroda kradljivci i lopovi. Eto takva ubeđenja imaju te inovatorske sekte. Hrišćani, bez sumnje, ovakve izjave i bezbožna verovanja odbacuju, i kažu: “Reči ovih sekti nisu dokaz protiv ostalih hrišćana.” Tako i mi kažemo: “Ako reči tih vaših sekti nisu dokaz protiv vas, onda ni izjave nekih sekti koje se pripisuju islamu nisu dokaz protiv ogromnog broja sledbenika islama, naročito ako se te njihove reči ne slažu s tekstom Časnog Kur’ana i rečima nekih članova Poslanikove, neka su blagoslov i mir na njega, porodice. U Časnom Kur’anu je mnogo ajeta (odlomaka) koji jasno kazuju da ashabi (sledbenici) nikada nisu izrekli nešto što bi ih izvelo iz okvira islama i što bi ih odvelo u neverstvo. Evo nekih od njih:

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Pokajanje”, 100. ajet kaže:

Bog je zadovoljan prvim muslimanima, muhadžirima  i ensarijama i svim onima koji ih slede dobra dela čineći, a i oni su zadovoljni Njime; za njih je On pripremio rajske bašte kroz koje reke teku, i oni će večno i zauvek u njima boraviti. To je veliki uspeh.”

Uzvišeni Bog je obradovao prve muslimane, muhadžire i ensarije svojim zadovoljstvom i večnim boravkom u Raju. Muhadžir je onaj ko se, u ime Boga, iseli da bi sačuvao ispravnu veru. Ovde se misli na mus­limane Meke koji su se 622. god. preselili iz rodne Meke u Medinu ostavljajući kuće, imetke, porodice, i sve što im je bilo drago i milo, samo zato da bi sačuvali i drugima preneli Božiju veru islam. A ensarija je onaj ko dočeka muhadžira, podeli sa njim zalogaj iako je i njemu potre­ban, i da mu smeštaj. U ovom slučaju se misli na stanovnike Medine koji su dočekali poslanika Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, i muslimane podelivši s njima svoje imetke i kuće. A u prve se muslimane, nesumnjivo, ubrajaju Ebu Bekr, Omer, Osman i Alija, neka je Božije zadovoljstvo na njih. Dakle, postoji jasan dokaz da su obradovani Božijim zadovoljstvom i Njegovim nagradama, kao što postoje jasni dokazi da su na ispravan način došli na vlast i vladali. Zato su reči kritičara o pravu ‘Alije, neprihvatljive, kao što su neprihvatljive i kritike o pravu preostale trojice. Kritike te vrste ne stoje kada su u pitanju ovi, ili bilo koji drugi od ashaba.

            2.Uzvišeni Bog u suri ”Pokajanje” (20-22) kaže:

“U većoj su časti kod Boga oni koji veruju i koji se iseljavaju i koji se bore na Božijem putu zalažući imetke svoje i živote svoje; oni će postići što žele. Gospodar njihov im šalje radosne vesti da će im milostiv i blagonaklon biti i da će ih u rajske bašte uvesti, u kojima će neprekidno uživati, večno i zauvek će u njima boraviti. Uistinu, kod Boga je nagrada velika.”

Uzvišeni Bog reče da velika čast pripada vernicima koji su se iselili i koji su se borili na Njegovom putu zalažući imetke svoje i živote svoje, i da će oni postići što žele. On im šalje radosne vesti, ističući da će prema njima biti milostiv i da će ih uvesti u rajske bašte, u kojima će večno uživati. A nema sumnje u to da su se četvorica prvih halifa iselili i na Božijem putu zalažući imetke svoje i živote svoje borili. Njihov uspeh, vest kojom su obradovani, kao i ispravnost njihove vladavine su jasno potvrđeni. I to je kod njih, kao i kod preostalih ashaba, neka je Bog zadovoljan njima, neosporno, tako da tu ne postoji mogućnost kritike.

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Pokajanje” (88-89) kaže:

“Ali, Poslanik i oni koji s njim veruju bore se zalažući imetke svoje i živote svoje. Njima će svako dobro pripasti i oni će ono što žele ostvariti. Bog im je pripremio rajske bašte kroz koje reke teku, u kojima će večno boraviti. To je veliki uspeh!”

I eto tako Uzvišeni Bog obradova ashabe koji verovaše i koji se boriše uz Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega. Obeća im svako dobro, uspeh i večni boravak u Raju. I četvorica prvih halifa su, bez sumnje, vernici, koji su se borili uz Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega, pa i oni spadaju u one kojima je obećano svako dobro, uspeh i večni boravak u Raju, pa je u pogledu njih i ostalih ashaba svaka kritika neosnovana.

Uzvišeni Bog u suri ”Hodočašće”, 41. ajet, kaže:

“One koji će, ako im damo vlast na Zemlji, molitvu obavljati i milostinju udeljivati i koji će tražiti da se čine dobra dela, a odvraćati od nevaljalih a Bogu se na kraju sve vraća.”

Eto tako su opisani iseljenici, “koji su ni krivi ni dužni iz zavičaja svoga prognani”, a koji se pominju u 40. ajetu ove sure.

Opisujući te iseljenike, Uzvišeni Bog ističe da su to oni koji će kada im se da vlast na Zemlji, raditi četiri stvari: molitvu (namaz) će obavljati, milostinju će udeljivati, tražiće da se čine dobra dela i odvraćaće od nevaljalih dela. Niko ne sumnja u to da je, četvorici prvih halifa, upravo Uzvišeni Bog dao vlast, da se baš u njihovo vreme islam proširio, da se prethodni kur’anski opisi (četiri stvari) odnosi i na njih. Dokazano je da su bili na ispravnom putu, putu kojim je Uzvišeni Bog zadovoljan i da su sledbenici i prijatelji Božijeg Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega.

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Svetlost”, 55 kaže:

„Bog obećava da će one među vama koji budu verovali i dobra dela činili sigurno namesnicima na Zemlji postaviti, kao što je postavio namesnicima one pre njih, i da će im zasigurno veru njihovu učvrstiti, onu koju im On želi, i da će im sigurno strah bezbednošću zameniti; oni će se samo Meni klanjati, i neće meni druge ravnim smatrati. A oni koji posle toga budu nezahvalni oni su pravi grešnici.

Poruka je upućena vernicima prisutnim u vreme njene objave. Reč “postaviti namesnicima” upućuje na to da će se obećanje ispuniti nakon Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega, a poznato je da je on poslednji Božiji poslanik, posle kojeg nema poslanika, što znači da se izraz ”postaviti namesnicima” odnosi na četvoricu halifa posle Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega. Sve zamenice u ovom ajetu se odnose na njih i došle su u množini, a stvarna množina se ne koristi za broj manji od tri . Tako se dolazi do zaključka da broj imama i vladara kojima je obećana vlast nije manji od tri.

Reči Uzvišenog: “Zasigurno ćemo veru njihovu učvrstiti”, predstavljaju obećanje da će postići veliku vlast, veličinu i autoritet u svetu. Danas niko ne sumnja u to da se ovo obećanje ispunilo u slučaju prve trojice halifa: Ebu Bek- ra, ‘Omera i ‘Osmana, neka je Bog zadovoljan njima.

A reči Uzvišenog: ”I učvrstiti veru njihovu koju im On želi”, ukazuju da je Uzvišeni Bog zadovoljan verom koja će se pojaviti i pobediti u njihovo vreme.

Zatim reči Uzvišenog: “I Mi ćemo im sigurno strah bezbednošću zameniti”, sadrže obećanje da će ljudi u vreme njihove vladavine biti sigurni i straha lišeni. Da se to obećanje ispunilo u vreme prve trojice halifa, u to niko ne sumnja.

Božije reči: “Oni će se samo Meni klanjati, i neće Meni druge ravnim smatrati”, govore da će ljudi u njihovo vreme biti vernici, a ne idolopoklonici.

I tako je ovaj ajet dokaz legitimnosti vođstva prve četvorice halifa, a naročito prve trojice: Ebu Bekra, ‘Omera i ‘Osmana, jer su se, upravo za vreme njihove vladavine desila velika osvajanja, država se ustabilila, vera učvrstila, a sigurnost koja je vladala u njihovo vreme nije postojala u vreme ‘Alije, neka je Bog zadovoljan svima njima. Tako je dokazano da su šitska optuživanja prve trojice halifa i njihovih sledbenika, neistinite i u suprotnosti s tekstom Časnog Kur’ana. Na njih se ne osvrće i one nisu dokaz protiv većine sledbenika islama.

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Pobeda”, 26 kaže:

“Kad su nevernici srca svoja punili žarom, žarom paganskim, Bog je spustio smirenost Svoju na Poslanika Svoga i na vernike i obavezao ih da ispunjavaju ono zbog čega će postati pravi vernici, – a oni jesu najpreči i najdostojniji za to a Bog sve zna.”

Zatim u 29. ajetu ove sure kaže:

“Muhammed je Božiji poslanik, a njegovi sledbenici su strogi prema nevernicima, a samilosni među sobom; vidiš ih kako se klanjaju i licem na tle padaju želeći Božiju nagradu.”

Uzvišeni Bog za sledbenike Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, tvrdi da su vernici, da smirenost koju je spustio dele s Poslanikom, da su najpreči i najdostojniji da se pomenu po dobru, da je svako dobro nerazdvojno od njih. Zatim ih hvali, ističući da su strogi prema nevernicima, a samilosni među sobom i da se klanjaju i licem na tle padaju, želeći Božiju nagradu i Njegovo zadovoljstvo. Prva četiri vladara su sledbenici Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, i na njih se odnosi ovaj opis i pohvala. Ko o njima ili onima koji su ih sledili ima drugačije mišljenje, zaista, greši i njegovo ubeđenje je neispravno i oprečno tekstu Časnog Kur’ana.

7.Uzvišeni Bog u suri ”Sobe”, 7. ajet kaže:

“… ali, Bog je vama pravo verovanje omilio i u srcima vašim ga lepim prikazao, a nezahvalnost i raskalašenost i neposlušnost vam omrazio. Takvi su na pravom putu.”

Iz ovog ajeta se razume da su sledbenici Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, voleli veru, mrzili nezahvalnost, raskalašenost i neposlušnost i da su bili na pravom putu. Ko o njima ima drugačije mišljenje greši i ono se ne slaže s Časnim Kur’anom.

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Progonstvo”, 8-9 kaže:

“I siromašnim muhadžirima koji su iz rodnog kraja svoga proterani i imovine svoje lišeni, koji žele da Božiju milost i naklonost steknu, i Boga i Poslanika Njegovog pomognu, to su, zaista, pravi vernici i onima koji su Medinu za življenje izabrali i domom prave vere još pre njih je učinili; oni vole one koji im se doseljavaju i u grudima svojim nikakvu tegobu, zato što im se daje, ne osećaju, i više vole njima nego sebi, mada im je i samima potrebno. A onima koji se sačuvaju pohlepe, oni će sigurno uspeti.”

Uzvišeni Bog hvali muhadžire-iseljenike ističući da se nisu iselili radi ovosvetskih dobara, nego iz želje da Božiju milost i naklonost steknu, Njegovu veru i Poslanika pomognu i da su bili iskreni u rečima i u delima. Potom hvali ensarije koji vole muhadžire koji im se doseljavaju, koji se vesele kada neko dobro zadesi muhadžire i koji više vole njima nego sebi, mada im je i samima potrebno.

Ovi opisi, bez sumnje, ukazuju na savršenu veru. Uzvišeni Bog svedoči da su iskreni. Oni su Ebu Bekru, neka je Bog zadovoljan njim, govorili: “O halifo (namesniče) Božijeg Poslanika”. Te reči su govorili iskreno. Zato treba iskreno priznati legitimitet njegove vladavine. Ko o njemu, ili o muhadžirima i ensarijama drugačije sudi njegov sud je pogrešan, a ideja loša i oprečna Časnom Kur’anu.

  1. Uzvišeni Bog u suri ”Amramova porodica”, 110 kaže:

“Vi ste narod najbolji od svih koji se ikada pojavio: tražite da se čine dobra dela, a od nevaljalih odvraćate, i u Boga verujete.”

Uzvišeni Bog hvali prijatelje i sledbenike Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, govoreći da oni naređuju činjenje dobrih dela, da odvraćaju od nevaljalih i da veruju u Boga. I četvorica halifa (namesnika) se, bez sumnje, ubrajaju u njih. I onaj ko o njima misli drugačije je grešnik i otvoreno se suprostavlja Časnom Kur’anu.

Nekoliko izjava imama (verskih vođa) iz porodice Alije, neka je Bog zadovoljan njim

  1. U knjizi “Nehdžul belaga” koja je opšte prihvaćena kod šita stoje ‘Alijine reči: “Divna li je ta i ta osoba (a u drugoj predaji: vredan li je taj i taj):
  2. Ispravio je krivo,
  3. Izlečio bolesno,
  4. Uspostavio Sunnet (praksu Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega),
  5. Ostavio novotarije,
  6. Odselio čiste odeće,
  7. Sa malo nedostataka,
  8. 7. Činio je dobro,
  9. Klonio se zla,
  10. Neprestano je bio Bogu pokoran,
  11. I istinski se bojao Boga.”

Prema mišljenju većine komentatora (a među njima i šiitskog pravnika Kemaluddina El-Bahranija  ovaj se opis odnosi na Ebu Bekra. Međutim, neki smatraju da se odnosi na ‘Omera. ‘Alija je naveo deset osobina za Ebu Bekra ili, pak, ‘Omera. I kada ih je ‘Alija, nakon njihove smrti, ovako opisao, onda se uopšte ne može postaviti pitanje legitimiteta njihove vladavine posle smrti Božijeg Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega.

Od izjava ‘Alije o Ebu Bekru i ‘Omeru koje iznose neki komentatori knjige “Nehdžul-belaga” je i ova: “Tako mi Boga, njihovo mesto u islamu je veličanstveno. Ako ih zadesi nekakva nesreća, zadesila je i sam islam. Neka ih prati Božija milost i neka ih najlepšom nagradom nagradi za sve što su radili.”

  1. U knjizi “Kešful-gumme” koju je napisao jedan od velikana šitske sekte isna ašerije se navode reči ‘Alije ibn I’sa El- Erdebila , stoji: “Upitan je Imam Ebu DŽa’fer (Muhammed El- Bakir) da li je dozvoljeno ukrašavanje sablje? Odgovorio je: Da, ukrašavao ju je i Ebu Bekr Es-Siddik (iskreni). Prenosilac dodade: “Zar tako? Imam je skočio sa svoga mesta i povikao: Da, Es-Siddik! Da Es-Siddik! Da Es-Siddik! I onaj ko za njega ne kaže: ‘Es-Siddik’ (iskreni), da Bog da mu Bog ne primio dela ni na ovome ni na onome svetu.”

Autor knjige “El-Fusulul-muhimme”  Muhammed ibn El-Hasan El-Hurr El-Amili, jedan od istaknutih učenjaka šitske sekte isna ašerije, prenosi da su neki ljudi govorili loše o Ebu Bekru, ‘Omeru i ‘Osmanu, pa im je Ebu DŽa’fer Muhammed El-Bakir rekao: ‘Recite mi jeste li vi: “… Muhadžiri koji su iz rodnog kraja svoga proterani i imovine svoje lišeni, koji žele da Božiju milost i naklonost steknu, i Boga i Poslanika Njegova pomognu’?  Odgovoriše: ‘Ne, nismo’. A jeste li: ‘Oni koji su Medinu za življenje izabrali i domom prave vere još pre njih je učinili; koji vole one koji im se doseljavaju’?  Odgovoriše: ‘Ne, nismo.’ On im zatim reče: ‘Vi ste, doista, daleko od toga da budete u jednoj od ove dve grupe, a ja svedočim da niste ni od onih za koje Uzvišeni Bog kaže: ‘Oni koji posle njih dolaze – govore: ‘Gospodaru naš, oprosti nama i braći našoj koja su nas u veri pretekla i ne dopusti da u srcima našim bude imalo zlobe prema vernicima; Gospodaru naš, ti si, zaista, dobar i milostiv’!”

Rečima Ebu DŽa’fer Muhammed Al-Bakira (neka mu Uzvišeni Bog Svoju milost podari) je utvrđeno da je Ebu Bekr Es-Siddik, neka je Bog zadovoljan njim, dostojan nadimka “Es-Siddik” (iskreni) jer je, uistinu, bio pouzdan, iskren i pravedan, i da je onaj ko to osporava lažac i na ovome i na budućem svetu. A onaj ko loše govori o Es-Siddiku, ‘Omeru El-Faruku  i ‘Osmanu Zun Nurejnu, neka je Bog zadovoljan svima njima, ne spada u skupinu muslimana koje je Uzvišeni Bog pohvalio. Neka nas Bog sačuva od ružnog mišljenja o ashabima (sledbenicima) i molimo Ga da sa ovog sveta odselimo sa ljubavlju prema njima. Amin.

Njihova druga sumnja:

“Autori hadiskih zbirki nisu lično videli Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega, a ni čuda koja je činio, niti su čuli njegove reči bez posrednika. Njegove reči su do njih došle usmenom predajom i to 100 – 150 g. posle njegove smrti. Oni su ih nakon toga sakupili i oko pola odbacili jer su bile nepouzdane.”

Odgovor:

Ogromna većina hrišćana i jevreja, onih ranijih i ovih današnjih, usmene predaje ceni jednako kao i pisane. I ne samo to, nego većina jevreja usmene predaje smatra potpunijim i vrednijim od pisanih. Katolici usmene predaje smatraju jednako vrednim kao i pisane i veruju da se i jedne i druge moraju prihvatiti i da se na njima temelji vera.

Stav jevreja spram usmenih predaja

Jevreji svoj verozakon dele na dva dela: Pisani koji nazivaju Tora i nepisani koji nazivaju ‘Usmene predaje’ koje su do njih došle putem učenjaka. Oni veruju da je Bog na brdu Tur objavio Mojsiju obe ove vrste. Jedna vrsta je do njih doprla pisanim putem, a druga preko učenjaka koji su je prenosili s kolena na koleno. Ove dve vrste su kod njih na istom stupnju. Veruju da su obe od Boga i da se moraju prihvatiti. Međutim, nepisane predaje, većinom, stavljaju iznad pisanih, govoreći: ‘”Pisani zakonik’ je manjkav i na mnogim mestima nejasan, pa bez usmenih predaja koje su jasnije, potpunije, i koje ‘Pisani zakonik’ pojašnjavaju i dopunjuju, nije dovoljan kao temelj vere.” Zato oni značenja ‘Pisanog zakonika’ (Tore) odbacuju kada se ne slažu sa usmenim predajama.

Kod njih je postalo opštepoznato da zavet uzet od sinova Izraelovih nije uzet zbog Pisanog zakonika, nego zbog usmenog. I kao da su ovom varkom odbacili ‘Pisani zakonik’ i učinili usmene predaje osnovom svoje vere. Božije reči komentarišu usklađujući ih s ovim predajama, iako su se one umnogome razlikovale od pisanog Božijeg govora. Jevreji su, još u vreme Isusa, neka je mir na njega, toliko zastranili da su usmene predaje više cenili nego pisane, pa ih je Isus, neka je mir na njega, ukorio zamerajući im što iskrivljuju Božiji govor radi svog učenja. U njihovim knjigama stoji da su im usmene predaje njihovih prvaka draže od reči Tore i da su jedni delovi Tore dobri, a drugi loši, dok su sve predaje njihovih prvaka dobre i bolje od zapisanih reči verovesnika.

Iz ovih, i ostalih njima sličnih izjava se saznaje da oni usmene predaje cene više nego ‘Pisani zakonik’, i da ‘Pisani zakonik’ razumeju onako kako ga komentarišu usmene predaje. Kod njih je ‘Pisani zakonik’ sličan mrtvom telu, a ‘Usmene predaje’ poput duše u kojoj je život.

Oni govore: “Bog je Mojsiju dao Toru i naredio mu da je zapiše i to je “Pisani zakonik’, a poučio ga je i značenjima Tore i naredio mu da ih dostavi bez pisanja i to je ‘Usmeni zakonik’. I Mojsije je sa ta dva zakonika sišao sa brda i prenio ih, Aronu, dvojici njegovih sinova i sedamdesetorici poglavara. Potom su ih oni preneli ostalim Izrailićanima. Ove usmene predaje su se prenosile sa kolena na koleno dok ih nije počeo sakupljati Er-Rebij Juda Hakk Duš (Judas) oko 150. g. koji ih je uz velike poteškoće sakupljao oko 40 godina. Zatim ih je zabeležio u knjigu koju je nazvao ‘Misnah’. I ta ‘Misnah’ sadrži usmene predaje koje su prvaci sedamnaest vekova posle smrti Mojsija prenosili jedni drugima usmenim putem. Oni veruju da je sve što se u njima nalazi od Boga, jednako kao i ‘Pisani zakonik’ i da se mora prihvatiti.

Jevrejski učenjaci su napisali dva komentara Misnahe, jedan u trećem veku (neki kažu u petom) u Kudsu, a drugi početkom sedmog veka u Vavilonu i njega nazivaju Gemara, tj. savršena, jer veruju da su te dve knjige savršen komentar osnovnog teksta Misnahe. ‘Misnah i Gemara’ sakupljene u jednu knjigu se nazivaju ‘Talmud’. Radi razlikovanja se kaže: Talmud jerusalimski i Talmud vavilonski. Gemara je prepuna izmišljenih priča, ali je i pored toga cenjena kod jevreja. Studiraju je i kod svakog problema se njoj vraćaju uzimajući je za putokaz. Jevreji danas veru uzimaju iz ta dva Talmuda koji su daleko od Tevrata i ostalih verovesničkih knjiga. A vavilonski Talmud smatraju boljim od jerusalimskog.

I kada jevreji usmene predaje prenošene sedamnaest vekova stavljaju iznad Tevrata, znajući da su oni u tom periodu bili izloženi velikim iskušenjima i krupnim nedaćama koje su dovele do uništenja njihovih pisanih knjiga i gubljenja lanca njihovih prenosilaca, a i pored toga te usmene predaje smatraju temeljom svojih ubeđenja i svoje vere, pa kako se onda može prigovarati muslimanima što uzimaju Časne verovesničke hadise, sakupljene u knjige, jedan ili dva veka nakon Božijeg Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega?

Stav većine hrišćanskih prethodnika spram usmenih predaja

Jusi Bis u svojoj istoriji kaže da je Klement u opisima apostola Jakova naveo pripovetke koje su, od očeva i dedova, do njega došle usmenom predajom. I o apostolu Jovanu je prenosio pripovetke čuvane pamćenjem. Klement je priznao da je usmene pripovetke prenosio od nekoliko učenjaka, jedan je Sirac u Grčkoj, drugi Ašurac na Istoku, treći Jevrej u Palestini. Međutim, učenjak od kojega je najviše usmenih predaja preneo, i nakon kojeg više nije tražio učenjaka, je učenjak skriven u Egiptu.

Jusi Bis, takođe, navodi da je Erinijus beležio sve što je do njega usmenim putem došlo od Polikarpa. I crkva je prenosila od Polikarpa, pa se Erinijus ponosio što ne piše na papir nego je, još od ranih dana, imao običaj da sve pamti. On pominje: da je Eknapijus  prolazeći kroz Malu Aziju, bodrio različite crkve da se čvrsto vežu za usmene predaje, ističući da je Bibis pisao sve usmene predaje koje su do njega doprle od vođa i njihovih sledbenika, jer se rečima živih više okoristio nego knjigama; da je poznati istoričar Hedžisi Bus, lakim stilom, u pet knjiga napisao predaje o apostolima koje su do njega došle usmenom predajom; da su mnogi biskupi prihvatili usmene predaje o uskrsu, koje su im prenele neke osobe, a koje su, zatim, biskupi uneli u knjigu i poslali u crkve naredivši da ih ljudi prihvate; da je, sledbenik apostolovih učenika, Klement Iskender Janus, na molbu prijatelja da prikupi usmene predaje koje je čuo od apostola, napisao knjigu o uskrsu.

Katolik DŽon Milner je u svom desetom pismu upućenom DŽejmsu Brovnu napisao da osnova katoličke vere nisu samo pisane Božije reči, već mnogo više od toga, ona obuhvata i pisane i usmene reči, tj. Svete knjige ali i usmene predaje kojima crkva komentariše veru. Erinijus je objasnio da je za onoga ko traga za istinom najlakše da pregleda usmene predaje, jer iako su jezici naroda različiti, bit usmenih predaja je jedna.

Tako su usmene predaje apostola, prenošene sa kolena na koleno, sačuvane u rimskoj katoličkoj crkvi, jer su ih apostoli predali ljudima, a ljudi su ih predali katoličkoj crkvi.

Milner u istom pismu kaže da je Tertulijen  rekao: “Inovatori obično prihvataju Svete knjige, a odbacuju usmene predaje kako bi slabe uhvatili u svoju mrežu, a u srednji sloj ubacili sumnju, i mi takvima, zato, ne dopuštamo da u svojim polemikama uzimaju Svete knjige kao dokaz. Od rasprave koja se oslanja na Svete knjige nema druge koristi osim glavobolje i bolova u stomaku, a ako se nešto i postigne, to je krnjavo, jer su svi propisi hrišćanstva i njegovih ubeđenja zbog kojih smo mi postali hrišćani, preneseni usmenim predajama.”

Milner, takođe, navodi reči Uridžina: “Nama ne priliči da verujemo ljudima koji prenose iz Svetih knjiga, a ostavimo usmene predaje koje nam nudi Božija crkva.”

On nam od Basiliusa  prenosi da se u crkvi Čuvaju mnoge teme kao materijal za savetovanje. Jedne su uzete iz Svetih knjiga, a druge iz usmenih predaja. Njihova snaga u veri je jednaka.

On, takođe, pominje da je Ibfans u odgovoru novatorima podsticao na upotrebu usmenih predaja jer nije sve u Svetim knjigama.

Zatim navodi da je Črisostom rekao da apostoli nisu sve dostavili pisanim putem, nego su mnogo toga dostavili usmenim putem. I oba načina su značajna. Usmene predaje su temelj verovanja, i kada se nešto utvrdi usmenim putem, mi ne tražimo drugog dokaza.

Takođe napominje da je Ekstajn rekao da za neka pitanja ne postoji pisani oslonac, pa se uzima iz usmenih predaja; jer mnoge nepisane stvari donosi Vrhovna crkva, i one nisu napisane.

Sveštenik Er-Rebij Musa Kudsij je naveo mnoštvo događaja iz Svete knjige koji se ne razumeju bez usmenih predaja.

Ništa od ubeđenja i verovanja hrišćana se ne utvrđuje Jevanđeljem, naprotiv, sve se uzima iz usmenih predaja, kao npr: da je Sin u biti ravan Ocu, da je Sveti Duh proizašao iz Oca i Sina, da Isus, neka je mir na njega, ima dvojaku prirodu, a jednu suštinu; da ima dve volje (ljudsku i božansku), da je nakon smrti ušao u Pakao i mnoga druga slična verovanja.

Dr Bright ističe da stvari koje predstavljaju uspeh nisu sve zapisane, jer su apostoli jedne događaje preneli pisanjem, a druge usmenim putem. I teško onima koji ne prihvataju i jedne i druge, jer su usmene predaje u pitanjima verovanja oslonac i izvor ravan pisanim tekstovima.

Biskup Monik kaže da je usmena verzija vrednija od pisane.

DŽelenk Verthe tvrdi da se sva neslaganja u zakoniku rešavaju usmenim predajama, jer su one ključ rešenja za sve razmirice.

Biskup Mani Sik tvrdi da u veri postoji šest stotina stvari koje crkva propisuje, a one nisu nigde u Svetoj knjizi pojašnjene, nego su uzete iz usmenih predaja.

Vilijam Mijur kaže da vera starih hrišćana u koju spadaju i ubeđenja neophodna za spasenje, nije bila zapisana, nego je deci i onima koji su želeli prihvatiti hrišćanstvo prenošena usmenim putem.

I nakon što smo videli da se jevreji i hrišćani više oslanjaju na usmene nego na pismene predaje, pa čemu onda napad na verovesničke hadise, kada se zna da je Božiji Poslanik, neka su blagoslov i mir na njega,  rekao:

“Budite oprezni s mojim hadisom osim ako ste sigurni da je od mene, a ko na mene slaže neka pripremi sebi mesto u vatri.

1) Ovaj hadis (kazivanje) prenose 62 ashaba (druga), a među njima su i destorica kojima je Poslanik, neka su blagoslov i mir na njega, još dok su bili u životu zagarantovao Raj. Hadis je mutevatir – prenose mnogo osoba iz generacije u generaciju, uz nemogućnost da se svi oni slože na neistini. Beleže ga mnogi hadiski učenjaci. (Fethul Bari: 1:119).

I ovaj hadis je mutevatir, jer ga prenosi šezdeset i dva ashaba.

Zato je interes muslimana za pamćenje Časnog Kur’ana i verovesničkih hadisa, još od prvog veka, veći od interesa hrišćana za pamćenje njihovih svetih knjiga. Međutim, ashabi u svoje vreme nisu sabrali hadise iz nekoliko razloga, u koje spada potpuna predostrožnost da se reči Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega, ne pomešaju sa rečima Uzvišenog Boga. Ali su ih zato generacija nakon ashaba – tabi’ini (generacija muslimana nakon ashaba  poslanika Muhammeda, mir nad njim) bez posebnog redanja, beležili u poglavljima islamskog prava, da bi ih, kada su bili na uredan način zabeleženi, prostudirala i vrednovala generacija ljudi koji su došli posle tabi’ina. Trud koji su oni uložili na izučavanju hadisa je bio ogroman, tako da se, u upoznavanju biografija prenosioca hadisa, njihove odanosti veri i sposobnosti pamćenja, pojavila fenomenalna nauka. Svaki prenosioc hadisa je hadis navodio zajedno sa lancem ljudi koji su ga do njega preneli, a koji seže do Poslanika, neka su blagoslov i mir na njega. Neki od tih hadisa prenose tri osobe. Svi hadisi se dele na tri dela: mutevatir, mešhur  i ahad.

Tvrdnje kritičara: “…oni su ih sakupili, a zatim oko pola odbacili jer su bili nepouzdani” su neosnovane, jer prenosioci hadisa nisu odbacili ništa osim slabih hadisa, tj. one hadise koji nisu imali celovite lance prenosioca. Njihovo ostavljanje ne škodi. Svi sledbenici Islama prihvataju verodostojne hadise, iz pouzdanih hadiskih zbirki, a ne prihvataju hadise iz nepouzdanih zbirki, niti one koji se ne slažu sa sahih (verodostojnim) hadisima.

I tako postaje očito da niko nema pravo napadati sledbenike Islama što prihvataju reči svoga Verovesnika neka su blagoslov i mir na njega.

Da bi se shvatio stav hrišćana po ovom pitanju, prikladno je navesti pripovetku koju beleži DŽon Milner u svojoj knjizi koju je izdao 1838. g. u kojoj se kaže: “… da je francuska svetica Dark, izjavila da je ona ta žena koja se pominje u knjizi Jovanovo Otkrivenje (12:1-2) gde se kaže:

“(1) I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce, i mesec pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda. (2) I beše trudna, i vikaše od muke, i mučaše se da rodi.

Ona je izjavila da je trudna Isusom. Sledio ju je veliki broj hrišćana. Bili su veoma radosni zbog te njene trudnoće, pa su od zlata i srebra pravili tanjire da sa njima dočekaju “novorođenog boga”

Autor Rahmetullah, kao opasku na ovu pripovetku kaže: “Da li je ovo sretno novorođenče dostiglo božanski stepen poput njegovog oca ili ne?! Ako jeste, da li je, onda, vera u trojstvo zamenjena “četvorostvom” ili ne?! Zatim, je li naziv ‘Otac’ zamenjen nazivom ‘Ded’, ili ne?! Pogledajte kako se ovim, i sličnim pričama poigrava umovima sveštenika i njihovih potomaka! I, konačno, ko je bio u ovakvom stanju i čiji razum je ovo prihvatao, nema pravo govoriti o Islamu, njegovom Kur’anu i njegovom Verovesniku, neka su blagoslov i mir na njega.

Bože! Uputi nas na pravi put, i udalji nas od izmišljotina, zabluda i preterivanja!

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ – Rahmetullah Hindi

About pozivistine

Pogledaj takođe

ISTINA O KRŠĆANSTVU! Najbolji tekst ikada…

Kršćanstvao je vjera koja se vezuje za Isa, alejhisselam, ili Isusa Krista kako ga nazivaju kršćani. …