Home / Tekst / Hrišćanstvo na vagi istine / Tvrde da je Kur’an izmenjen zbog postojanja derogacije nekih propisa u njemu. Šta znači derogacija? Da li postoji derogacija u Bibliji?

Tvrde da je Kur’an izmenjen zbog postojanja derogacije nekih propisa u njemu. Šta znači derogacija? Da li postoji derogacija u Bibliji?

Na arapskom jeziku derogacija (ar. nesh) ima dva značenja. Prvo:

  • Onemogućavanje, ukidanje, poništavanje, anuliranje, obesnaživanje i brisanje.

Reč sa istim značenjem nalazimo u kur’anskom poglavlju ”El-Bekara”, ajet (odlomak) 106.  Allah kaže:

“Mi nijedan propis ne dokinemo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo.”

Kao i u poglavlju El-Hadždž, ajet (odlomak) 52.

Bog bi ono što je đavo ubacio uklonio, a zatim bi reči Svoje učvrstio” (tj. odstranio bi ih i obesnažio tako da od njih ne ostane nikakav trag).

Drugo značenje:

  • Preneti, prevesti, transportovati, premestiti, presaditi, (is)pisati, prekopirati, popraviti, menjati, preobražavati, pretva­rati, transformirati.

“Nesh” u islamskoj terminologiji znači: “oslobađenje od zakonski donesene presude zbog naknadnog dokaza”.

Kod nas muslimana derogacija ne postoji u:

– pričama i vestima, u jasnim razumskim (aksiomima) činjenicama kao npr: u tome da Bog opstoji i da je jedan;

– pitanjima verovanja (npr: obaveznost verovanja i zabrana neverovanja i pripisivanja Bogu sudruga u bilo čemu);

Kod nas derogacija postoji samo u praktičnim propisima relativne prirode, koji se mogu desiti a i ne moraju, i koji nisu večno važeći niti vremenski ograničeni, dakle samo u opštim propisima.

Muslimani pod “neshom” u terminološkom značenju ne podrazumevaju privid, kao što  jevreji Uzvišenom Bogu pripi­suju privid, jer značenje privida je otkrivanje ili shvatanje nečega nakon što je bilo skriveno i nepoznato. Tako je po njima Bog donosio naredbe i zabrane, a da nije znao kakve će biti nji­hove posledice, te je nakon što je to saznao dokidao raniju od­luku. Tako su oni Bogu pripisali neznanje, da nas Bog sačuva od ovako izopačenog verovanja.

Značenje “nesha” u terminologiji muslimana je da Uzvišeni Bog zna da određeni propis, naredba ili zabrana osta­ju aktuelnim i obaveznim za one radi kojih je donešena sve do određenog, Njemu Bogu poznatog vremena, da bi ga zatim dokinuo. Tj. kada dođe određeno vreme, o kome je Bog oduvek sve znao, On pravnim subjektima propisuje drugi zakon u kome se propiše dodatna obaveza ili olakšica u odnosu na prethodni propis ili se pak on potpuno dokine. Tako je ovaj drugi propis, u st­vari, samo objašnjenje da treba prekinuti rad po onom ranijem. Međutim, mi smo određenim propisom zaduženi, jer za drugi nismo ni znali, kao što nismo znali ni vreme njegovog propisi­vanja. Za nas prvi propis nije privremen i mi smo ga smatrali večnim. Kada je drugi propis donešen, zbog ograničenosti naših umova, mislimo da se radi o obnovi i promeni prvog propisa. Međutim, on kod Boga nije obnova i promena nego samo obz­nana da rad po prvom propisu prestaje. U ovome je velika mu­drost i korist koju Uzvišeni Bog zna[1], svejedno otkrila se ona nama ili ne, jer su svi zakoni koje je Bog propisao Svojim robovima korisni za njih. To se ogleda u zadobijanju koristi ili u njenom upotpunjenju, te u odstranjivanju zla ili njegovom umanjivanju. Mu­drosti i koristi postoje u odnosu na stanje zaduženih ljudi ili vreme i mesto i to je nešto što ne zna niko osim Boga (hvaljen neka je On). Zato je “nesh” isključivo Njegovo pravo. Tu ne postoji privid kojeg je Allahu nemoguće pripisati jer je Njegovo znanje iskonsko i večno. On sve zna pre nego što se desi, a privid je svojstven samo nama ljudima.

Derogacija u Starom i Novom Zavetu

Postoje opšti propisi prikladni za dokidanje i mi priznaje­mo da se neki od njih nalaze i u Tori. Islamski zakon je doki­nuo neke od njih. Ne kažemo da je islamski zakon dokinuo svaki propis u Tori, jer neki od njih, zaista, nisu dokinuti, kao npr.: zabrana krivokletsva, ubistva, bluda, homoseksualnosti, krađe, lažnog svedočenja, varanje komšije u njegovom imetku i časti, sklapanje braka sa zabranjenim osobama i zlostavljanje roditelja. Navedene zabrane su ostale zabranjenim i u is­lamskom zakoniku, dakle, nisu dokinute.

Ponekad se derogirajući propis nalazi u zakonu novog verovesnika, a derogirani u zakonu ranijeg verovesnika, a neka­da se oba propisa – i derogirani i derogirajući – nalaze u za­konu istog verovesnika. Primera za ovo u dva Zaveta, Novom i Starom, ima jako mnogo. A evo nekih, gde se derogirajući propis nalazi u zakonu novog verovesnika, a derogirani u za­konu ranijeg verovesnika, i do nekih od njih dolazimo logičkim zaključkom, kao npr.:

  1. Brak sa sestrom je bio dozvoljen zakonom Adama, mir nad njim:

Njegovi sinovi su se ženili svojim sestrama, što je kasnije postalo strogo zabranjenim u zakonu Mojsija, mir nad njim, u Levitskom zakoniku (18:9) se navodi:

Golotinje sestre svoje, kćeri oca svog ili kćeri matere svoje, koja je rođena u kući ili izvan kuće, ne otkrij golotinje njihove.

U Levitskom zakoniku (20:17) stoji:

Ko bi uzeo sestru svoju, kćer oca svog ili kćer matere svoje, video bi golotinju njenu i ona bi videla golotinju njegovu, sramota je; zato da se istrebe ispred sinova naroda svog; otkrio je golotinju sestre svoje, neka nosi bezakonje svoje.

U Ponovljenom zakonu (27:22) je pomenuto:

Proklet da je koji bi obležao sestru svoju, kćer oca svog ili kćer matere svoje. A sav narod neka kaže: Amin.

Da brak sa sestrom, u zakonu Adama, mir nad njim, nije bio dozvoljen, prema ovome tekstu bi sva njegova deca bila bludnici i tre­balo bi ih kazniti smrtnom kaznom i prokleti ih. Činjenica je da je taj brak bio dozvoljen a zatim u zakonu Mojsija, mir nad njim, zabranjen.

  1. Meso svih životinja u vreme Noje, mir nad njim, je bilo doz­voljeno:

U Postanku (9:3) piše:

Šta se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu.

Tako su sve životinje po zakonu Noje bile dozvoljene, kao i svo bilje. Mojsijev verozakon je dokinuo neke, pa su postale za­branjenim kao što se navodi u Levitskom zakoniku (11:4-8). A sličan odlomak postoji i u Ponovljenom zakoniku (14:7-8):

„(7) Ali ne jedite one koje samo preživaju ili koje samo imaju papke rascepljene na dvoje, kao: kamilu, zeca, pitomog zeca, jer preživaju, a nemaju papke razdvojene; da vam je nečisto; (8) Ni svinjče, jer ima razdvojene papke, ali ne preživa; da vam je nečisto; meso od njega ne jedite, i strva se njegovog ne dohvatajte.

  1. Po Jakovljevom, mir nad njim, verozakonu je bilo dozvoljeno sasta­viti dve sestre u braku:

To je učinio i sam Jakov, mir nad njim. Istovremeno je oženio dve sestre, Liju i Rahilju, kao što se navodi u Postanku (29:15-35). Zatim je Mojsijev verozakon to zabranio. U Levitkskom zakoniku (18:18) se kaže:

Nemoj uzeti žene preko jedne žene, da je ucveliš otkrivajući golotinju drugoj za života njenog.

I da nije bilo dozvoljeno sastaviti u braku dve sestre u vreme Jakova, mir nad njim, njegova deca bi bila vanbrančna – da Bog sačuva od toga – a većina izraelskih verovesnika vode poreklo od njegovih sinova.

  1. Brak sa raspuštenicom:

Prema Mojsijevom verozakonu bilo je dozvoljeno razvesti se od žene iz bilo kojeg razloga. Nakon njenog izlaska iz kuće svakom čoveku je bilo dozvoljeno da je oženi, kao što se navo­di u Ponovljenom zakonu (24:1-4). Međutim, u Isusovom za­konu nije bio dozvoljen razvod osim zbog bluda i nije bilo dopušteno drugom čoveku da oženi tu raspuštenicu. Brak sa raspuštenicom je bio ravan bludu, kao što je pojašnjeno u Jevanđelju po Mateju (5:31-32):

(31) Tako je kazano: Ako ko pusti ženu svoju, da joj da knjigu raspusnu. (32) A ja vam kažem da svaki koji pusti ženu svoju, osim za preljubu, navodi je te čini preljubu; i koji puštenicu uzme preljubu čini.

U Jevanđelju po Mateju (19:8-9) stoji odgovor Isusa Farisejima:

(8) Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašeg srca puštati svoje žene; a iz početka nije bilo tako. (9) Nego ja vama kažem: Ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.

Ovime je potvrđeno da se dokidanje propisa desilo dva puta. To se razume iz osme tačke. Tj. pre Mojsija je raz­vod braka bio zabranjen, zatim je u njegovom verozakonu dopušten, a u verozakonu Isusovom je ponovo zabranjen, i ne samo to nego je postao ravan bludu.

  1. Dokidanje svih propisa Tevrata:

U Mojsijevoj Tori su svi propisi izraelskog zako­na. I svim njihovim verovesnicima je bilo naređeno da po nje­mu rade. Tu spadaju propisi o životinjama, šta je od njih dozvoljeno jesti, a šta zabranjeno. Isus, mir nad njim, je, takođe, jedan od Izraelaca. On je sledio verozakon Mojsijev, mir nad njim, i nije došao da ga dokine, što je on lično potvrdio u Jevanđelju po Mateju (5:17-18):

(17) Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. (18) Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši.

Sveštenik Dr Fonder je, na 24. strani svoje knjige ”Vaga istine”, ova dva odlomka je uzeo kao dokaz da propisi Starog zaveta nisu derogirani i tako je odbacio postavku da je Isus, mir nad njim, nešto dokinuo od njegovih propisa, jer on nije došao da ruši i dokida već da dopunjava.

Međutim, sve zabrane u Starom zavetu su postale dozvoljenim Pavlovim pravnim rešenjem. U njegovom zakonu ne postoje zabranjene stvari, osim za one koji su nečisti. Tako su čiste stva­ri nečiste nečistima, a nečiste stvari čiste čistima. Ovo je vrlo čudnovato mišljenje. U Pavlovoj poslanici Rimljanima (14:14) stoji:

Znam i uveren sam u Hristu Isusu da ništa nije pogano po sebi, osim kad ko misli da je pogano, onome je pogano.

A u Pavlovoj poslanici Titu (1:15) piše:

Čistima je sve čisto; a poganima i nevernima ništa nije čisto, nego je opoganjen njihov i um i savest.

Iz prethodna dva teksta se razume da Mojsije, mir nad njim, i ostali verovesnici, sve do Isusa, mir nad njim, i njegovih sledbenika, nisu bili čisti pa im je prema tome sve bilo zabranjeno. I tako. Isus, mir nad njim, nije bio u stanju dokinuti zakon Mojsijev, ali pošto su sledbenici Pavlovi čisti sve zabranjene stvari i sva zabranjena jela su im postale dozvoljenim. Tako je njihov poglavar Pavle uspeo u potpunosti dokinuti Mojsijev verozakon kojeg Isus nije dokinuo. Uložio je veliki trud da dokaže kako su svi propisi  derogirani i kako je sve postalo dozvoljeno. U Prvoj poslanici Timoteju (4:1-7) Pav­le je napisao:

(1) A Duh razgovetno govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke đavolske, (2) U licemerju laža, žigosanih na svojoj savesti, (3) Koji zabranjuju ženiti se, i zapovedaju uzdržavati se od jela koja Bog stvori za jelo sa zahvalnošću vernima i onima koji poznaše istinu. (4) Jer je svako stvorenje Božije dobro i ništa nije na odmet kad se prima sa zahvalnošću (5) Jer se osvećuje rečju Božijom i molitvom. (6) Ovo sve kazujući braći bićeš dobar sluga Isusa Hrista, odgajen rečima vere i dobrom naukom koju si primio. (7) A poganih i babskih gatalica kloni se; a obučavaj se u pobožnosti.

   6. Dokidanje izraelskih praznika i subote:

Propisi vezani za praznike i subotu su opširno doneseni u knjizi Levitski zakonik (23:1-44). U odlomcima: (14, 21, 31 i 41) se pominje da su to stroge obaveze važeće za sva vremena i sve generacije Izraelaca i obaveza ih je sprovoditi u svim njiho­vim kućama.

Veličanje subote je bio večni propis u Mojsijevom verozakonu. Svako ko bi radio u subotu kažnjavan je smrću. Njeno poštovanje se ponavlja na više mesta u Starom zave­tu, a evo nekih navoda: Knjiga Postanka (2:2-3); Knjiga Izlaska (20:8-11; 23:12; 34:21); Levitski zakonik (19:3; 23:3); Ponovljeni zakonik (5:12-15); Jeremija (17:19-27); Icaija (56:1-8; 58:13-14); Nemija (9:14); Jezekilj (20:12-24).

A kažnjavanje smrću svakog ko radi u subotu je pomenute u: Knjizi Izlaska (31:12-17; 35:1-3). U vreme Mojsija su pronašli čoveka koji u subotu sakuplja drva. Izveli su ga iz toga mesta i kamenovali ga dok nije umro, kao što se navodi u knjizi Brojevi (15:32-36).

Pavle je sve propise o štovanju subote dokinuo. U svojoj Poslanici Kološanima (2:16) je napisao:

Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote.“

U komentaru Devalija i Džerdementa se ističe sledeći navod dvojice učenjaka – komentatora – Biblije: “Kod jevreja su postojale tri vrste praznika: Jedan godišnji, jedan mesečni i je­dan sedmični. Svi ovi praznici su ukinuti pa, čak i subota. Um­esto nje hrišćani su, za svoj praznik, uzeli nedelju.

  1. Derogacija propisa o obrezivanju:

Propis o obrezivanju postoji još u Avramovom, mir nad njim, verozako­nu kao večna obaveza, kao što to on javno obznanjuje u knjizi Postanak (17:9-14):

(9) I reče Bog Avramu: Ti pak drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena. (10) A ovo je zavet moj između mene i vas i semena tvog nakon tebe koji ćete držati: da se obrezuju između vas sve muškinje. (11) A obrezivaćete okrajak tela svog, da bude znak zaveta između mene i vas. (12) Svako muško dete kad mu bude osam dana da se obrezuje od kolena do kolena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce od kojih god stranaca, koje ne bude od semena tvog. (13) Da se obrezuje koje se rodi u kući tvojoj i koje se kupi za novce tvoje; tako će biti zavet moj na telu vašem zavet večan. (14) A neobrezano muško, kome se ne obreže okrajak tela njegovog, da se istrebi iz naroda svog, jer pokvari zavet moj.

I ta odredba je ostala na snazi u vreme Jišmailova i Isakova, neka je mir na njih, potomstva, kao i u zakonu Mojsija u Levitkskom zakoniku (12:3) gde se specijalno za muško novorođenče kaže:

A u osmi dan neka se obreže dete.

I Isus, mir nad njim, je obrezan. Jevanđelje po Luki (2:21) nam to potvrđuje:

I kad se navrši osam dana da Ga obrežu, nadenuše Mu ime Isus, kao što je anđeo rekao dok se još nije bio ni zametnuo u utrobi.

U obredima hrišćana i danas postoji određena molitva koja se obavlja na dan kada je obrezan Isus u znak sećanja na taj dan. Obaveznost obrezivanja je ostala važećom tokom celog njegovog života. Međutim, Pavle je bio uporan u nastojanju da ovaj obred dokine. To se jasno uočava u njegovim sledećim poslanicama:

  • Poslanici Rimljanima (2:25-29);
  • Poslanici Galaćanima (2:3-5; 5:1-6; 6:11-16);
  • Poslanici Filipljanima (3:3); i u
  • Poslanici Kološanima (2:11).

Zadovoljićemo se sa dva navoda iz njegove Poslanice Galatima (5:2 i 6):

(2) Evo ja Pavle kažem vam da ako se obrežete Hristos vam ništa neće pomoći. (6) Jer u Hristu Isusu niti šta pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera, koja kroz ljubav radi.

Hrišćani su ovaj svoj večiti propis napustili, a Isus ga nikada nije osporio. Poverovali su da im ga Pavle može dokinu­ti.

  1. Vrednost Starog zaveta u očima Pavla:

U Pavlovoj poslanici Jervejima (7:18) se kaže:

Tako se ukida pređašnja zapovest, što bi slaba i zaludna.

U izdanju iz 1825. i 1826. godine ova misao je formulisana ovako:

“Dokidaju se ranije došli propisi, jer su izloženi slabosti i beskorisnosti.

Ova rečenica je u izdanjima iz 1671. ; 1823. i 1844. godine navedena ovako:

“Bezvrednost prve oporuke je bila u njenoj slabosti i be­skorisnosti,  a u izdanju 1882. g. stoji:

“Dakle, raniju oporuku odbacujemo zbog njene slabosti i beskorisnosti.”

U Poslanici Jevrejima (8:7 i 13) se kaže:

“(7) Jer da je onaj prvi bez mane bio, ne bi se drugom tražilo mesta. (13) A kad veli: nov zavet, prvi načini vethim; a šta je vetho i ostarelo, blizu je kraja.

Te dve rečenice su u izdanjima iz 1823. i 1844. godine glasile:

(7) Da je prvi bio bez pokude, ne bi se, umesto njega, tratio drugi. (13) A kad veli: nov savez, prvi načini starim, a onaj što je ostario i zastareva blizu je pogrešnosti.

Isti tekst u izdanjima iz 1825. i 1826. godine glasi:

(7) A da prvi propis nije bio oprečan, ne bi drugi imao mesta. (13) I njegovom rečju prvi propis je zamenjen novim, a nešto staro i raspadajuće je blizu iščeznuću.“

U Poslanici Jevrejima (10:9) stoji:

Tada reče: Evo dođoh da učinim volju Tvoju, Bože. Ukida prvo da postavi drugo.

U izdanju iz 1825. i 1826. godine taj tekst glasi ovako:

“Ja ukidam prvo da bi se učvrstilo drugo.

U prethodnim navodima Pavle je za Stari zavet rekao da je slab, beskoristan, loš, zastareo, da je oprečan, da je blizu po­grešnosti, da treba da iščezne, da ga treba odbaciti, da je u raspa­danju, blizu prolaznosti, odstranjen i dokinut.

Komentatori Devali i Rodžerment prenose reči Bajla: “Sasvim je vidno da Bog stari krnjavi propis, želi dokinuti no­vim i boljim. Tako je dokinuo i jevrejski, a umesto njega osno­vao hrišćanski pravac. U njemu je vest o žrtvi jevreja bila ne­potpuna, pa je Isus izabrao smrt da ispravi tu njihovu manjkavost. Eto, tako je praktično jedan pravac dokinut dru­gim.”

Iz navedenih primera proističe sledeće:

  1. Postojanje derogiranih propisa u ranijim zakonima i derogirajućih u kasnijim zakonima, nije specifično samo za islam, nego se to nalazi i u drugim zakonima.
  1. Pavle je dokinuo sve propise Starog zaveta, bili oni večni ili privremeni, kao i sve stroge obaveze i zabrane. Prema onome što je napisao u svojim poslanicama sve je derogirano, a njegovi sledbenici su od svega toga oslobođeni.
  1. Pojam derogacije Starog zaveta i njegovih propisa, se pominje i u Pavlovom govoru, kao i u izjavama njegovih komenta­tora i učenjaka.
  1. Pavle tvrdi da je ono što je staro i raspadajuće blizu pro­laznosti, nestanka, da je slabo, beskorisno, ružno, loše, pred iščeznućem, odbačeno, nepohvalno, oprečno i dokinuto. Dakle, nije čudno što je islam dokinuo propise sledbenika Knjige. Naprotiv, to je bilo neophodno prema rečima Pavla, jer su pro­pisi sledbenika Knjige zastareli u odnosu na nove propise isla­ma. A kako i ne bi bila neophodna njihova derogacija, kada su njihov Pavle i komentatori o Starom zavetu, koji je po njihovom ubeđenju Božiji govor, dali takve neprilične izjave?!

Dokidanje propisa Starog i Novog zaveta propisima Časnoga Kur’ana je stvar u koju nema sumnje. Za to postoje primeri i u prošlim narodima. A kada se ukinu njihovi propisi ukida se i rad po njima i zamenjuje se radom po Časnome Kura’nu.

U narednim redovima su primeri i dokidajućih i dokinutih propisa u verozakonu jednog verovesnika, a do nekih od njih dolazi­mo logičkim zaključivanjem, kao npr.:

  1. Ukidanje propisa o klanju:

U knjizi Postanak (22:1-14) se navodi da je Bog naredio Avramu, mir nad njim, da zakolje sina Isaka (međutim, radi se o Jišmailu). I kada se odazvao i pomirio s odrebom Bog je tu naredbu ukinuo pre nego što je postupljeno po njoj. Zamenio ju je klanjem velikog ovna koji je spušten sa nebesa.

  1. Dokidanje naredbe izrečene Jezekilju pre nego što je i radio po njoj:

         U poslanici Jezekilj (4:10,12 i 14 i 15) se kaže:

(10)          I jela tvog što ćeš jesti neka bude merom dvadeset sikala na dan; na rokove jedi ga. (12) A hleb presan ječmen jedi, ispekavši ga na kalu čovečjem na njihove oči. (14) Tada rekoh: Ah Gospode Gospode, gle, duša se moja nije oskvrnila, jer od detinjstva svog do sada nisam jeo mrcinoga ni šta bi zverka razdrla, niti je ušlo u usta moja meso nečisto. (15) A On mi reče: Vidi, dajem ti goveđu balegu mesto čovečjeg kala (izmeta), da na njoj ispečeš sebi hleb.“ 

Iz teksta se razume da je Bog naredio Jezekilju da ispeče hleb na ljudskom izmetu (kako stoji u originalnom tekstu) i kada je zavapio Jezekilj, Bog dokida odredbu pre rada po njoj i naređuje da hljeb bude pečen na goveđoj balegi.

  1. Ukidanje naredbe o klanju na za to predviđenom mestu:

Navodi se u knjizi Levitski zakonik (17:1-7)[2] da je Bog naredio Mojsiju i Izraelcima da kolju žrtve svoje: vola, jagnje ili kozu, na određenom mestu, blizu šatora za sastanke (Kupole vremena, Kupole zaveta, Kupole svedočenja) kako bi žrtve bile prinos Gospodu. Onaj ko zakolje van tog mesta biće istrebljen iz naroda svoga ili ubijen.

Zatim je ovaj propis dokinut poslanicom Ponovljeni zakon (12:15-22)[3] pa im je postalo dozvoljeno klati na bilo kojem mes­tu, bez ograničavanja na određeno mesto. Hora u svome komentaru, nakon citiranja navoda iz knjige Levitski zakonik i poslanice Ponovljeni zakon, koji ukazuju na ovo, kaže: “Na ova dva mesta je jasna protivrečnost, međutim, ako se uzme u obzir da se mojsijevski zakonik povećavao i smanjivao shodno po­trebi izraelskog naroda i da je bio izložen izmeni, stvar postaje veoma jasna. Mojsije je, nakon četrdeset godina lutanja, pred ulaz u Palestinu, zamenio propise knjige Levitski zakonik poslanicom Ponovljeni zakon, što predstavlja čestu derogaciju. Tako je njima nakon ulaska u Palestinu dozvoljeno da kolju krave, ovce i koze na bilo kome mestu i da jedu njihovo meso.”

Tako je on priznao da u Mojsijevom zakonu postoji derogacija i da se taj zakon povećavao i smanjivao shodno stanju u kome se nalazio narod Izraelov. Ali čudno je da sledbenici Knjige kritikuju druge zakone zbog postojanja derogacije, umanjivanja i dodavanja u njima, i govore da dokidanje znači pripisivanje neznanje Bogu. Međutim, ovo se ne odnosi na de­rogaciju o kojoj govore muslimani tvrdeći da je propis o doki­danju isključivo pravo Uzvišenog Boga, nego se to odnosi na vero­vanje u privid čije postojanje oni priznaju u svojim knjigama i o kome otvoreno govori Pavle u svojim poslanicama.

  1. Propis o starosnoj dobi Levijevih sinova koji mogu vršiti službu:

U knjizi Brojevi (4:3, 23, 30, 35, 39. 43, 46) se kaže da dob levijevih rabina određenog da služi u šatoru za sastanke ne može biti manja od trideset i veća od pedeset godina. “… od trideset godina naviše, sve do pedeset godina …”, da bi se u istoj Knjizi (8:24 i 25) kasnije reklo da starost levijevih rabina određenih za službu ne može biti manja od 25 go­dina, niti veća od 50.

Ova razlika je ili međusobno protivrečje i isključivost koja je nastala iskrivljivanjem, ili pak dokidanje prvog propisa drugim. Jedno od ovo dvoje se mora priznati.

  1. Višak godina u starosnoj dobi Jezekilja:

U Drugoj knjizi o Carevima (20:1-6) se tvrdi da je Bog naredio verovesniku Isaiji sinu Amosovom da ide Jezekiji caru Jude i obavesti ga o njegovoj smrti kako bi osta­vio oporuku svojim ukućanima. Car Jezekija se okrenuo zidu, pomolio se i gorko zaplakao. I nakon što je Isaija preneo poruku i izašao, Bog je odluku promenio i, pre nego je došao kući, naredio Isaiji da se ponovo vrati Jezekiji i obavesti ga da je Bog čuo molitvu njegovu, video suze njegove, izlečio ga i dodao veku njegovome 15 godina života.

Oba propisa, i dokinuti i dokidajući, su dostavljeni Božijom Objavom, posredstvom verovesnika Isaije.

  1. Isusova, mir nad njim, poslanica između posebnog i opšteg:

U Jevanđelju po Mateju (10:5-6) se kaže:

(5) Ovih dvanaest posla Isus i zapovedi im govoreći: Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite. (6) Nego idite k izgubljenim ovcama doma Izrailjevog.“

U Jevanđelju po Mateju (15:24) stoji:

A On odgovarajući reče: Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama doma Izrailjevog.

U ove dve poruke Isus, mir nad njim, je ograničio svoju misiju samo na Izraelce.

U Jevanđelju po Marku (16:15) piše da je Isus, mir nad njim, rekao apostolima:

I reče im: Idite po svemu svetu i propovedite jevanđelje svakom stvorenju.

         Hrišćani veruju da ovaj tekst ukazuje na univerzalnost misije. Tako ovaj tekst derogira pomenutu osobenost. Prva odredba je, dakle, dokinuta. Tj. Isus, mir nad njim, je prvobitno ograničio svoju misiju samo na Izraelćane, a potom je to ograničavanje dokinuo i naredio da se čitav svet pozove. Ako oni prihvate derogaciju, onda smo postigli što smo hteli. Utvrdili smo da derogacija u njihovim knjigama, ipak, postoji i da one nisu od toga pošteđene. A ako se pak ne slože sa time dokazali smo međusobne isključivosti i iskrivljivanje njihovih knjiga. Tačno je, u stvari, to da navedenu rečenicu u Markovom Jevanđelju nije rekao Isus.

I ovi primeri su sasvim dovoljni. Sumnja u postojanje obe vrste derogacije u knjigama hrišćana i jevreja više ne posto­ji. Sada je sasvim jasno da je njihova tvrdnja o nepostojanju de­rogacije u njihovim knjigama, potpuno neosnovana. A kako uopšte mogu tako nešto tvrditi kada se potrebe Božijih stvorenja razlikuju shodno vremenu, mestu i onima na koje obaveza pada. Neke obaveze su zaduženi ljudi u stanju izvršavati u ne­kim vremenima, dok u drugim vremenima nisu. Neki propisi u jednom vremenu ljudima odgovaraju, dok im u drugom ne od­govaraju. Božiji robovi ne znaju u čemu je njihova istinska kor­ist, međutim, Uzvišeni Bog koji ih je stvorio to bolje od njih zna. Po­lazeći od toga, sledbenicima Knjige (jervejima i hrišćanima) nije dopušteno proizvoljno i isprazno tumačenje i negiranje postojanja derogacije od strane Sveznanog i o svemu obaveštenog Uzvišenog Boga.

Takođe, za nas u Starom i Novom Zavetu ne postoji ni jedna derogirana priča jer propisi se mogu derogirati dok vesti ili priče ne mogu, nego su neke od njih, nesumnjivo, lažne”, kao sledeće priče:

  1. Da je časni verovesnik Lot, neka je na njega mir, počinio blud sa svoje dve kćeri i da su obe zatrudnele sa njim; (Postanak 19:30-38):

„(30) A Lot otide iz Sigora i stani se na onom brdu sa dve kćeri svoje, jer se bojaše ostati u Sigoru; i živeše u pećini s dve kćeri svoje. (31) A starija reče mlađoj: Naš je otac star, a nema nikoga na zemlji da dođe k nama, kao što je običaj po svoj zemlji. (32) Hajde da damo ocu vina neka se opije, pa da legnemo s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom. (33) I dadoše ocu vina onu noć; i došavši starija leže s ocem svojim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade. (34) A sutradan reče starija mlađoj: Gle, noćas spavah s ocem svojim. Da mu damo vina i doveče, pa idi ti i lezi s njim, eda bismo sačuvale seme ocu svom. (35) Pa i to veče dadoše ocu vina, i ustavši mlađa leže s njim, i on ne oseti ni kad ona leže ni kad ustade. (36) I obe kćeri Lotove zatrudneše od oca svog. (37) I starija rodi sina, i nadede mu ime Moav; od njega su Moavci do današnjeg dana. (38) Pa i mlađa rodi sina, i nadede mu ime Ven-Amije; od njega su Amonci do današnjeg dana.

  1. Da je Juda sin Jakova učinio blud sa snahom (ženom svoga sina) Tamarom i da je ona iz tog odnosa zatrudnila i rodila blizance – Pereza i Zeraha: (Postanak 38:12-30):

„(12) A kad prođe mnogo vremena, umre kći Savina, žena Judina. I kad se Juda uteši, pođe u Tamnu ka ljudima što mu strižahu ovce, sam s Irasom prijateljem svojim Odolamejcem. (13) I javiše Tamari govoreći: Eto svekar tvoj ide u Tamnu da striže ovce svoje. (14) A ona skide sa sebe udovičko ruho svoje, i uze pokrivalo i pokri lice, i sede na raskršće na putu koji ide u Tamnu. Jer vide da je Silom odrastao, a nju još ne udaše za nj. (15) A Juda kada vide, pomisli da je kurva, jer beše pokrila lice svoje. (16) Pa svrnu s puta k njoj i reče joj: Pusti da legnem s tobom. Jer nije poznao da mu je snaha. A ona reče: Šta ćeš mi dati da legneš sa mnom? (17) A on reče: Poslaću ti jare iz stada. A ona reče: Ali da mi daš zalog dokle ga ne pošalješ. (18) A on reče: Kakav zalog da ti dam? A ona reče: Eto, prsten i rubac, i štap što ti je u ruci. I on joj dade, te leže s njom, i ona zatrudne od njega. (19) Posle ustavši Tamara otide i skide pokrivalo sa sebe i obuče udovičko ruho. (20) A Juda posla jare po prijatelju svom Odolamejcu da mu donese natrag od žene zalog. Ali je on ne nađe. (21) Pa pitaše ljude po onom mestu gde je ona bila govoreći: Gde je ona kurva što je bila na raskršću na ovom putu? A oni rekoše: Nije ovde bilo kurve. (22) I vrati se k Judi i reče: Ne nađoh je, nego još rekoše meštani: Nije ovde bilo kurve. (23) A Juda reče: Neka joj, da se ne sramotimo; ja sam slao jare, ali je ti ne nađe. (24) A kad prođe do tri meseca dana, javiše Judi govoreći: Tamara snaha tvoja učini preljubu, i evo zatrudne od preljube. A Juda reče: Izvedite je da se spali. (25) A kad je povedoše, posla k svekru svom i poruči: S čovekom čije je ovo zatrudnela sam. I reče: Traži čiji je ovaj prsten i rubac i štap. (26) A Juda pozna i reče: Pravija je od mene, jer je ne dadoh sinu svom Silomu. I više ne leže s njom. (27) A kad dođe vreme da rodi, a to blizanci u utrobi njenoj. (28) I kad se porađaše, jedno dete pomoli ruku, a babica uze i veza mu crven konac oko ruke govoreći: Ovaj je prvi. (29) Ali on uvuče ruku, i gle izađe brat njegov, a ona reče: Kako prodre? Prodiranje neka ti bude. I nadeše mu ime Fares. (30) A posle izađe brat mu, kome oko ruke beše crveni konac, i nadeše mu ime Zara.I po ovome su verovesnici David, Solomun i Isus, neka je na njih mir, deca vanbračnog Faresa: (Evanđelje po Mateju 1:3-16):

  1. Da je David, mir nad njim, počinio blud sa suprugom Urija, te je iz tog odnosa zanela. Zatim je on na prevaru ubio njenog muža i uzeo je sebi za ženu; (Druga knjiga o Samuilu 11:1-27):

„(1) A kad prođe godina, u vreme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava i sluge svoje s njim, i svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, i opkoliše Ravu; a David osta u Jerusalimu. (2) I pred veče usta David s postelje svoje, i hodajući po krovu carskog dvora ugleda s krova ženu gde se mije, a žena beše vrlo lepa na oči. (3) I David posla da propitaju za ženu i rekoše: Nije li to Vitsaveja kći Elijamova, žena Urije Hetejina? (4) I David posla poslanike da je dovedu; i kad dođe k njemu, on leže s njom, a ona se beše očistila od nečistote svoje; posle se vrati svojoj kući. (5) I zatrudne žena, te posla i javi Davidu govoreći: Trudna sam. (6) Tada David posla k Joavu i poruči: Pošlji mi Uriju Hetejina. I posla Joav Uriju k Davidu. (7) I kad Urija dođe k njemu, zapita ga David kako je Joav i kako je narod i kako ide rat. (8) Potom reče David Uriji: Idi kući svojoj, i operi noge svoje. I Urija iziđe iz carevog dvora, a za njim iznesoše jelo carsko. (9) Ali Urija leže na vratima dvora carevog sa svim slugama gospodara svog, i ne otide kući svojoj. (10) I javiše Davidu govoreći: Urija nije otišao kući svojoj. A David reče Uriji: Nisi li došao s puta? Zašto ne ideš kući svojoj? (11) A Urija reče Davidu: Kovčeg i Izrailj i Juda stoje po šatorima, i Joav gospodar moj i sluge gospodara mog stoje u polju, pa kako bih ja ušao u kuću svoju da jedem i pijem i spavam sa ženom svojom? Tako ti bio živ i tako bila živa duša tvoja, neću to učiniti. (12) Tada reče David Uriji: Ostani ovde još danas, pa ću te sutra otpustiti. Tako osta Urija u Jerusalimu onaj dan i sutradan. (13) I pozva ga David da jede i pije s njim, te ga opije. A uveče otide, te leže na postelju svoju sa slugama gospodara svog, a kući svojoj ne otide. (14) A ujutru napisa David knjigu Joavu, i posla po Uriji. (15) A u knjizi pisa i reče: Namestite Uriju gde je najžešći boj, pa se uzmaknite od njega da bi ga ubili da pogine. (16) I Joav opkolivši grad namesti Uriju na mesto gde je znao da su najhrabriji ljudi. (17) I iziđoše ljudi iz grada i pobiše se s Judom. I pogibe iz naroda nekoliko sluga Davidovih; pogibe i Urija Hetejin. (18) Tada Joav posla k Davidu, i javi mu sve što bi u boju. (19) I zapovedi glasniku govoreći: Kad pripovediš caru sve što je bilo u boju, (20) Ako se razgnevi car i reče ti: Zašto ste išli tako blizu grada da se bijete? Zar niste znali kako se strelja s grada? (21) Ko je ubio Avimeleha sina Jeruvesetovog? Nije li žena bacila na nj komad žrvnja sa zida, te pogibe u Tevesu? Zašto ste išli blizu zida? Tada reci: Poginuo je i sluga tvoj Urija Hetejin. (22) I otide glasnik, i došavši javi Davidu sve za šta ga je poslao Joav. (23) I reče glasnik Davidu: Behu jači od nas, i iziđoše u polje na nas, ali ih uzbismo do vrata gradskih. (24) A strelci stadoše streljati na sluge tvoje sa zida, i pogibe nekoliko sluga carevih, tako i sluga tvoj Urija Hetejin pogibe. (25) Tada reče David glasniku: Ovako reci Joavu: Ne budi zlovoljan za to; jer mač proždire sad ovog sad onog; udri još jače na grad i raskopaj ga. Tako ga ohrabri. (26) A žena Urijina čuvši da je poginuo muž njen Urija, plaka za mužem svojim. (27) A kad prođe žalost, posla David i uze je u kuću svoju, i ona mu posta žena, i rodi mu sina. Ali ne beše po volji Gospodu šta učini David.

  1. Da je Solomun, neka je na njega mir ,koncem svoga života postao otpad­nik od vere, obožavao idole i sagradio im hramove u kojima će ih obožavati. (Prva knjiga o Carevima 11:1-13):

„(1) Ali car Solomun ljubljaše mnoge žene tuđinke osim kćeri Faraonove, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke, (2) Od ovih naroda za koje beše rekao Gospod sinovima Izrailjevim: Ne idite k njima i oni da ne dolaze k vama, jer će zaneti srce vaše za svojim bogovima. Za njih prionu Solomun ljubeći ih. (3) Te imaše žena carica sedam stotina, i tri stotina inoča; i žene njegove zanesoše srce njegovo. (4) I kad ostare Solomun, žene zanesoše srce njegovo za tuđim bogovima; i srce njegovo ne bi celo prema Gospodu Bogu njegovom kao što je bilo srce Davida, oca njegovog. (5) I Solomun hođaše za Astarotom, boginjom sidonskom, i za Melhomom, gadom amonskim. (6) I činjaše Solomun šta beše zlo pred Gospodom, i ne hođaše sasvim za Gospodom kao David, otac njegov. (7) Tada sagradi Solomun visinu Hemosu, gadu moavskom, na gori prema Jerusalimu, i Molohu gadu amonskom. (8) Tako učini svim ženama tuđinkama, te kađahu i prinošahu žrtve svojim bogovima. (9) A Gospod se razgnevi na Solomuna što se odvrati srce njegovo od Gospoda Boga Izrailjevog, koji mu se beše javio dva puta, (10) I beše mu zapovedio da ne ide za drugim bogovima, a on ne održa šta mu Gospod zapovedi. (11) I reče Gospod Solomunu: Što se to nađe na tebi, i nisi držao zavet moj ni uredbe moje, koje sam ti zapovedio, zato ću otrgnuti od tebe carstvo i daću ga sluzi tvom. (12) Ali za tvog veka neću to učiniti radi Davida oca tvog; nego ću ga otrgnuti iz ruke sina tvog. (13) Ali neću otrgnuti svo carstvo; jedno ću pleme dati sinu tvom radi Davida sluge svog i radi Jerusalima, koji izabrah.

  1. Da je Aron, mir nad njim, napravio tele Izraelcima, da ga je lično obožavao i njima naredio da mu se klanjaju (Izlazak 32:1-6):

„(1) A narod videvši gde Mojsije za dugo ne silazi s gore, skupi se narod pred Arona, i rekoše mu: Hajde, načini nam bogove, koji će ići pred nama, jer tom Mojsiju koji nas izvede iz zemlje misirske ne znamo šta bi. (2) A Aron im reče: Poskidajte zlatne oboce što su u ušima žena vaših, sinova vaših i kćeri vaših, i donesite mi. (3) I poskida sav narod zlatne oboce što im behu u ušima, i donesoše Aronu. (4) A on uzevši iz ruku njihovih, sali u kalup, i načini tele saliveno. I rekoše: Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje misirske. (5) A kad to vide Aron, načini oltar pred njim; i povika Aron, i reče: Sutra je praznik Gospodnji. (6) I sutradan ustavši rano prinesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne; i poseda narod, te jedoše i piše, a posle ustaše da igraju.

Za ove priče i slične tvrdnje ne kažemo da su derogirane, nego da su, nesumnjivo, gnusna laž i potvora na časne verovesnike Uzvišenog Boga.

Prema ovom stručnom značenju reči – za nas – Pslame ne dokida Tora niti njega dokida Jevanđelje, jer su Psalmi skup molitvi a molitve se ne dokidaju.

Nama je zabranjena upotreba Psalama i drugih knjiga oba Zaveta, Starog i Novog, jer su sve te knjige krajnje sumnjive, svi lanci njihovih prenosica zagubljeni i u svima je utvrđeno korigovanje svih vrsta.


[1]  Jedan od primera derogiranih ajeta se odnosi na postepeno zabranjivanje alkohola. Prvi kur’anski ajet koji se bavi opojnim sredstvima je 219. ajet sure El-Bekara: Pitaju te o vinu i kocki. Reci: “Oni donose veliku štetu, a i neku korist ljudima, samo je šteta od njih veća od koristi.” Naredni ajet o alkoholu je sledeći:  O vernici, pijani nikako molitvu ne obavljajte, sve dok ne budete znali šta izgovarate… (Kur’an, En-Nisa, 43) U suri El-Maide je smešten poslednji ajet objavljen u vezi opojnih sredstava: O vernici, vino i kocka i strelice za gatanje su odvratne stvari, šejtanovo (sotonino) delo; zato se toga klonite da biste postigli što želite.  (Kur’an, El-Maida, 90) Kur’an je objavljivan u periodu od dvadeset tri godine. Mnoge društvene reforme su uvođene postepeno. Svrha toga je što lakše prilagođavanje novim zakonima. Naglo i osorno uvođenje novih zakona uvek vodi pobuni i anarhiji.  Zabrana alkohola je došla u tri koraka. U prvom ajetu se navodi da je u alkoholu velika šteta i nešto malo koristi, ali je šteta veća od koristi. Sledeći ajet zabranjuje obavljanje namaza (molitve) u pijanom stanju, što je značilo da u toku dana niko nije mogao piti alkohol, zbog pet dnevnih namaza (molitvi). Neki su zbog toga u potpunosti ostavili alkohol, a neki su, pak, nastavili piti. Oni koji su ga pili činili su to noću. Kur’an ne komentariše više ništa. Da je ovaj ajet naglasio da je ljudima dozvoljeno piti alkohol između namaza, to bi bila kontradikcija. Međutim, Uzvišeni Allah je pažljivo izabrao potrebne reči. Konačno, alkohol je u potpunosti zabranjen za sva vremena, u 90. ajetu sure El-Maida.  Iz ovoga je očito da ajeti ne protivreče jedan drugom. Da su u kontradiktornosti, mi ih danas ne bismo mogli sva tri prihvatiti. Pošto musliman mora prihvatiti i slediti celi Kur’an. Ako sledi samo 90. ajet sure El-Maida, on istovremeno prihvaća i sledi i prethodna dva ajeta.

[2] Levitski zakonik (17:1-7):  1. Još reče Gospod Mojsiju govoreći: 2. Kaži Aronu i sinovima njegovim i svim sinovima Izrailjevim, i reci im: Ovo je zapovedio Gospod govoreći:3. Ko god od doma Izrailjevog zakolje vola ili jagnje ili kozu u logoru, ili ko god zakolje izvan logora, 4. A ne dovede na vrata šatora od sastanka, da prinese prinos Gospodu pred šatorom Gospodnjim, kriv je za krv; zato da se istrebi onaj čovek iz naroda svog. 5. Zato sinovi Izrailjevi neka dovedu žrtve svoje, koje bi klali u polju, neka ih dovedu Gospodu na vrata šatora od sastanka k svešteniku, i neka prinesu žrtve zahvalne Gospodu. 6. I sveštenik neka pokropi krvlju po oltaru Gospodnjem na vratima šatora od sastanka, i salo neka zapali na ugodni miris Gospodu. 7. I neka više ne prinose žrtve svoje đavolima, za kojima oni čine preljubu. Ovo neka im bude zakon večan od kolena na koleno.

[3] Ponovljeni zakon (12:15-22): 15. Ali ćeš moći klati i jesti meso kako ti duša zaželi u svakom mestu svom po blagoslovu Gospoda Boga svog, koji ti da; čist i nečist može jesti kao srnu i jelena. 16. Samo krv ne jedite; prolite je na zemlju kao vodu. 17. Nećeš moći jesti u mestu svom desetka od žita svog ni od vina svog ni od ulja svog, ni prvina od stoke svoje krupne i sitne, ni onog što zavetuješ; ni prinosa dragovoljnih, ni prinosa ruku svojih. 18. Nego to jedi pred Gospodom Bogom svojim na mestu koje izabere Gospod Bog tvoj, ti, sin tvoj i kći tvoja i sluga tvoj i sluškinja tvoja, i Levit koji je u mestu tvom; i veseli se pred Gospodom Bogom svojim svačim za šta se prihvatiš rukom. 19. Čuvaj se da ne ostaviš Levita dok si god živ na zemlji. 20. Kad raširi Gospod Bog tvoj međe tvoje, kao što ti je kazao, ako kažeš: Da jedem mesa, kad duša tvoja želi da jede mesa, jedi mesa po svoj želji duše svoje. 21. Ako bi bilo daleko od tebe mesto koje Gospod Bog tvoj izabere da onde namesti ime svoje, zakolji od stoke svoje krupne ili sitne, koju ti da Gospod, kao što sam ti zapovedio, i jedi u svom mestu po želji duše svoje. 22. Kako se jede srna i jelen, onako jedi; i čist i nečist neka jede.


Odlomak iz knjige „Trijumf Istine“.

About Islam

Pogledaj takođe

Zašto islam ne prihvata da je Isus umro za grijehe čovečanstva?

Islam uči da su svi ljudi  nevini po rođenju (tj. rođeni bezgrješni) i oni postaju …