Pustinja

U isto vreme kad i Amina, uplovila je u novi svet i ušla u beogradski džemat.

Moj život je od samog početka bio veoma specifičan. Majka me je rodila u stare dane, i naravno da sam bila mezimica u celoj familiji. Intelektualne sposobnosti sam počela pokazivati vrlo rano. Osnovna škola mi je bila čista zabava. Sa malo truda, isticala sam se u mnogim oblastima, posebno u jezicima i matematici, u kojima sam i osvajala velike nagrade.

U jeku školskih uspeha, zadesila me je jedna vrlo teška i ozbiljna bolest. Zbog toga sam morala godinu dana da izostanem iz škole, ali me to nije sprečilo da učim i da redovno polažem ispite pred komisijom. I pored toga, ostala sam učenik generacije do kraja osnovne škole.

Teška bolest koja me je dočekala na samom početku puberteta, bila je prva moja životna prekretnica.  Život mi je bio u opasnosti. Svi su se potresli, porodica, bliža i dalja, kao i svi koji su me poznavali. Mnogi su se angažovali kako bi mi pomogli. Naravno najviše podrške su mi pružali najmiliji, roditelji i sestre.

Borba s tom bolešću je trajala više od godinu dana. Na kraju smo, moja porodica i ja, izašli kao pobednici. Nakon određenog vremena izolacije, pokušavala sam da se vratim u normalne životne tokove. Ali, osećala sam da mi život nikada više neće biti isti.

Borba sa tom teškom bolešću je ostavila veliki trag na mene. Iako još uvek samo dete, bila sam veoma uznemirena bliskim kontaktom sa smrću. Od tada sam počela da razmišljam o stvarima o kojima možda deca tog uzrasta baš i ne razmišljaju. Mislila sam o životu, o smrti, o tome kako neko zdrav i uspešan može odjednom da se nađe na ivici života, boreći se sa teškom bolešću. Zašto ona nastaje i kako to da sva ona deca sa bolničkog odeljenja nestanu preko noći? Hoću li ja možda biti sledeća?

Šta se dešava? Ko upravlja i odlučuje time? Mogu li se ti događaji sprečiti i kako? Puno pitanja, a malo odgovora. Sa roditeljima nisam baš pričala o tim stvarima. Još uvek su me smatrali detetom, ne bi razumeli. Nisu znali da sazrevam, i to vrlo brzo, brže nego što su mislili.

Najviše sam informacija o bolesti dobijala od doktora, koji je, izgleda, prepoznao moju duboku zainteresovanost i znatiželju kako za bolest tako i za sve što se dešava oko mene. On mi je nekako uvek ulivao nadu u izlečenje. Počela sam da volim medicinu. Mogu reći da je počela da me oduševljava. Postojala je pomisao da tu sigurno leže odgovori na sva moja pitanja. Tada sam dosta čitala o svojoj bolesti i razumevala je na blizak način, s obzirom na godine. Doktor je bio oduševljen takvom zainteresovanošću i govorio kako je malo dece kao što sam ja.

Iz tog razmišljanja i načina života, morala sam da se vratim u „normalni život” – što mi je vrlo teško palo. Vratila sam se, ali s čvrstom odlukom da, posle osnovne škole, uđem u svet medicine. Htela sam da upišem medicinsku školu, ali mi doktor nije dozvolio, zbog zdravlja, koje se nije baš u potpunosti popravilo. Upisala sam gimnaziju. Jedini cilj, kroz čitavu srednju školu, bio je da upišem Medicinski fakultet. Htela sam da pronađem odgovore na sva pitanja koja su se odnosila na moju bolest.

Puno sam toga prošla kroz gimnaziju, ali odgovore nisam našla. Neko se može pitati zašto ih jednostavno nisam potražila u veri. Međutim, to je bilo vreme socijalizma i post-komunizma, kada vera i crkva nisu bili baš aktuelni, posebno ne kod ljudi koji su se bavili naukom.

Odrasla sam u pravoslavnoj porodici u kojoj su se tradicionalno slavili glavni verski praznici i slave, ali bez ikakvog objašnjenja i razgovora na tu temu. Sveštenik, koji je dolazio praznicima, nikad nije ništa posebno pričao o tome, a i nije davao prilike da se nešto pita. Mi nismo imali Bibliju u kući. Nikad nisam razumevala o čemu bi on govorio u toku tih obreda. Samo znam da je najviše spominjao oca, sina i svetog duha. A to ko su oni i kakve veze imaju s Bogom, nikako nisam razumevala. U toj zbrci, vođena tadašnjim društvenim okolnostima, okrenula sam se nauci. Bila sam sigurna da ću u nauci i njenim tačnim, konkretnim i opipljivim činjenicama naći istinite odgovore. Moram biti iskrena u jednom: stalno sam osećala prisustvo nečega što je vodilo moj život i što je uticalo na događaje u njemu. Nisam znala šta bi to moglo biti.

Gimnazija se završila. Medicinski fakultet je napokon upisan. Životni san se ostvario. Prvi korak ka tome i najveći uspeh u mom dotadašnjem životu, bio je upravo taj upis. Tada sam mislila da nije bilo srećnije osobe na svetu.

Svi oko mene su, takođe, bili srećni i ponosni, osim roditelja koji su bili malo zabrinuti. Školovanje puno košta, a naše finansijsko stanje i nije bilo baš sjajno. Međutim, podrška je stizala s drugih strana, i ja sam, puna poleta, krenula sa studiranjem medicinskih nauka. Na fakultetu su kolege primetile moju snagu, elan i zainteresovanost i često me pitali otkud mi. Za mene nije bilo prepreke. Jednostavno sam letela, radila ono što volim i ono što mi je bila životna želja koja mi se ostvarila.

Osećala sam da mi snaga sama dolazi – kako i odakle to mi nije bilo jasno. Jednostavno me je nešto guralo kroz sve to, ali ja toj snazi još uvek nisam znala ime. Tako je proletelo nekoliko godina. Maksimalno sam se angažovala na fakultetu, u nastavnim i ne-nastavnim aktivnostima.

Uporedo sa svim aktivnostima koje su imale cilj da pronađem prave odgovore na životna pitanja, počelo je, polako i pomalo, da mi biva jasnije da medicina i ne može dati sve odgovore.

Mnogo pretpostavki, neke potvrđene, neke delimično, a neke nikako. Puno neslaganja među naučnicima. Počela sam da se pitam kako je to moglo da se dešava? Zar medicina nije jasna i precizna? Ne bi trebalo biti mimoilaženja i neslaganja. Konačno sam shvatila da je to nauka koju izučavaju ljudi koji nekad i pogreše u pretpostavkama ili dobiju različite rezultate u istraživanjima, te kao posledica toga i dolazi do različitih mišljenja.

U to vreme sam se bavila i naučno-istraživačkim radom, i malo bolje sam počela da razumem stvari, ali naravno s jednim delimično razočaravajućim osećanjem. Medicina mi baš i ne može puno pomoći u razumevanju suštine života.

Tada su počela i velika politička previranja. Čak je i nastava prekinuta zbog aktuelnih zbivanja. U tom trenutku sam se našla u vrlo čudnoj situaciji. Nakon više godina traganja, nisam našla glavne odgovore u medicini, iako sam puno toga naučila. To mi se znanje činilo poput mnoštva sićušnih delova polomljenog ćupa koji nikako da se uklope u celinu.

S druge strane, ta situacija u zemlji. Kome verovati? Ko je u pravu? Puno napada sa svih strana. Svi su normalni životni tokovi bili zaustavljeni. Zbog čega? Zbog toga što je neko tamo uradio ili nije uradio, neko ko i ne zna za mene i za moju životnu borbu, kao i za većinu nevinih ljudi. Tada sam poželela da odem iz zemlje koja, zaista, nije imala više ništa da mi ponudi.

Obratila sam se Sili koja upravlja svima nama. Prosto sam izgovorila reči: „Moj Bože!” i zatražila da me izvuče iz situacije u kojoj gubim kontrolu nad životom. Konačno je došao kraj tom privremenom prekidu normalnih životnih tokova. Vratili smo se na fakultet. Sve sam gledala drugim očima. Želja mi je bila da odem odatle, bar na kratko, samo da vidim druge i drugačije ljude. Taj drugačiji svet.

I prilika je došla. Ubrzo se raspisao konkurs za medunarodnu razmenu studenata medicine. Oduševljeno sam dočekala ovu novost i naravno, pošto sam zadovoljila sve uslove, konkurisala sam. Vrlo mali broj studenata završnih godina imao je priliku da otputuje, a konkurencija je bila velika.

U prvom krugu sam se našla ispod crte, za par mesta. Nisam se razočarala, s obzirom da je to bio prvi takav konkurs. Čekaću drugu godinu, samo ću biti uporna.

Posle nekoliko meseci, u toku spremanja ispita u aktuelnom ispitnom roku, dobijam poziv od koleginice koja radi u asocijaciji za razmenu studenata. Saopštava mi da zove sve studente redom koji su ispod crte i nudi mesta koja su vraćena, jer su neki odustali.

Ovo je bio šok! Okrenula mi se cela soba! Nisam mogla da verujem da se to stvarno događa, da ću ipak dobiti šansu da odem negde! Ponudila mi je dve, jednu u dalekoj južno-američkoj, a drugu u bližoj arapskoj zemlji. Nije mi trebalo puno da se odlučim za drugu opciju. Jedina prepreka je bila ta što je morao da se plati put, dok je boravak bio besplatan.

Saopštila sam svojima. Bilo im je drago, ali s obzirom na finansijsku situaciju, nisu baš bili oduševljeni. Zaista nisu mogli puno da mi pomognu.   Imala sam osećaj da tamo moram da otputujem i da ću već nekako naći novac.

Saznala sam kako se ostale kolega snalaze. Studenti ko studenti, svi su, manje-više, na istom. Traži se sponzor, to je rešenje. Tako smo započeli nimalo lak posao. U međuvremenu sam sređivala papirologiju. Novac je nekako počeo da pristiže. Karta je rezervisana. Datum određen. Pred skoro sam polazak, saznajem da ipak nemam dovoljno novca za kartu. Panika! Šta raditi sada? Puno poziva, razgovora, kako da dođem do te cifre koje jednostavno nema? U zadnji čas stiže iznenadna uplata i karta je kupljena.

Došlo je vreme polaska. Mama plače. Nikada se nismo razdvajale na duži period. Tešim je da će sve biti u redu i da ću se javljati redovno, iako idem sama u nepoznato. Stigla sam na aerodrom, prošla celu proceduru i našla se u avionu. Sve vreme sam imala taj isti osećaj: ovo mi je životni put na koji jednostavno moram da odem. Bila sam uporna u tome i pored svih priča od ljudi koje poznajem. Govorili su da nije baš pametno da idem sama u arapski svet, da se tamo svašta dešava, posebno devojkama i ženama bele puti. Ali, te priče jednostavno nisu dopirale do mene. Išla sam do željenog cilja.

I poletela sam. Osećala sam da mi je sve ovo suđeno. U tih skoro godinu dana pripreme, počela sam sve više i više da osećam kako ta sila, sudbina, ili već šta, jednostavno vodi moj život ka unapred određenim tokovima, na koje ja nemam nikakvog uticaja.

Prva stanica je bila Turska, Istanbul. Doživela sam ga noću. Ličio mi je na grad iz neke bajke, sa onim osvetljenim kupolama i kulama. Pretpostavljala sam da pripadaju džamijama, iako ih nikad uživo nisam videla. Tada sam zaista osetila da ulazim u nešto nepoznato nad čim više apsolutno nemam kontrolu. Bila sam oduševljena i prepustila sam se tom doživljaju.

U avionu sam imala susret sa arapskom ljubaznošću i pažnjom, posebno prema ženama, možda prema belim ženama. Ne znam, ali ljubaznost je bila prisutna. Pored mene je sedeo mladić koji se vraćao iz Evrope. Puno mi je ispričao o toj arapskoj zemlji u koju idem, u kojoj je on rođen. Dao mi je puno praktičnih saveta i vizitkartu, u slučaju da mi nešto zatreba. Zaista, takvo ophođenje od nepoznatog čoveka nisam do tad doživela.

Sleteli smo na aerodrom tog ogromnog arapskog glavnog grada. Shvatila sam da sam došla u potpuno drugačiji svet. Mladić mi je i dalje bio od pomoći. Trebalo je da se obratim glavnom predstavniku naše kompanije na tom aerodromu kako bi me uputio dalje. Međutim, od njega neke velike pomoći nisam imala, sem što me je preporučio drugom čoveku, koji ima agenciju na aerodromu.

Problem je bio u tome što je trebalo da dalje nastavim vozom ili autobusom, još nekih šest stotina kilometara. Bila mi je potrebna pomoć da nađem prenoćište, iako je već pola noći prošlo, da kupim kartu i ujutru nastavim put. Gospodin na koga sam upućena, zaista je nastavio da pokazuje arapsku ljubaznost i gostoprimljivost, te me je lično, zajedno sa još nekim putnicima, odvezao u hotel, smestio i ugovorio sve za sutrašnji nastavak puta.

Sve je izgledalo kao neki san. Nakon noćnog odmora, ne mogu reći spavanja, jer je trema učinila svoje, našla sam se u restoranu na doručku. Obavestili su me da mi je gospodin od sinoć ostavio poruku da putujem vozom u podne i da će neko doći po mene. Javio je studentima u mojoj krajnjoj destinaciji kad stižem, kako bi me sačekali.

Mom iznenađenju i oduševljenju nije bilo kraja. Imala sam dovoljno vremena da malo razgledam okolinu. Kraj je bio vrlo miran. Male uličice s manjim trgovačkim radnjama, pune svega i svačega. Nisam bila za kupovinu, samo za razgledanje. Primetila sam jednu divnu galeriju i, na poziv čoveka koji je stajao pred vratima, ušla da razgledam.

Bilo je još turista unutra koji su već promatrali razna umetnička dela. Odmah su mi dali stolicu da sednem, ponudili sokom i počeli da iznose ponude. Zaista sam bila oduševljena. Nisam planirala ništa da kupim, ali pored tolikih lepota i takve ljubaznosti, nisam se mogla suzdržati. Kupila sam jedan lep komad.

Za oko mi je zapala jedna velika slika. Tada nisam znala šta je na njoj. Bila je ispisana arapskim slovima i izgledala prelepo. Pitala sam šta je to. Odgovorili su mi na engleskom da su to Božija imena. Nije mi baš bilo jasno šta to znači, ali sam ipak prokomentarisala da je slika divna.

Put sam nastavila komfornim vozom. Odužila sam se ljubaznom gospodinu za svu pomoć koja je zaista bila velika i uzela i njegovu vizitkartu. U vozu mi je bilo divno. Malo je ko znao engleski, tako da sam na svakoj stanici pitala konduktera, jednog divnog čiku, da li je to taj grad.

On je uspeo da shvati kuda idem, pa mi je sam prilazio i odmahnjivao rukom kada bi neka stanica bila blizu, pokazivajući rukama meni nešto nerazumljivo. Mislila sam da sam mu možda dosadila, ili da mi slučajno nešto ne preti. Kasnije saznajem da je to znak koji kaže da treba da se strpiš i sačekaš.

Napokon sam stigla. Već je bio mrak. Studenti su me čekali. Novim i veoma skupim autom, odvezli su me do studentskog kampa gde su smešteni studenti na razmeni. Sve mi je i dalje izgledalo kao iz bajke. Taj grad je noću bio sređivan. Setih se reči ljudi iz glavnog grada, kad su saznali kuda idem, da mi je bolje da ostanem gde jesam. Razlog je, između ostalog, bio što je to za njih provincija, a taj grad, jedan od jačih muslimanskih gradova, gde navodno stranci i nisu baš dobrodošli.

Na sreću, moj prvi utisak nije bio takav. Prijem je bio divan. Ljudi su bili nasmejani. Kao da su me nekako pozdravljali, jer sam očigledno odudarala od okoline i bila vrlo upadljiva. Doista mi se dopalo. Nisam se osetila ni trenutak nedobrodošlice i neljubaznosti, naprotiv, suprotno.

Rekli su mi da ću tamo da vidim dosta muškaraca kako nose njihovu tradicionalnu odeću u vidu haljine o kojoj sam se raspitivala, jer mi je bila vrlo interesantna, a zove se galabija. Tako je i bilo. Studenti su bili vrlo mladi i obučeni u zapadnjačkom stilu, kao i većina ljudi na fakultetu i u bolnici, što sam kasnije videla.

Ušli smo u studentsko naselje koje me je, takođe, ostavilo bez reči. Portiri su na ulazu. To je bio zaista mali prelepo uređen grad. Odveli su me u apartman i objasnili mi da je to deo za ženske goste. Takav je običaj kod njih, ženski i muški gosti su odvojeni.

Sve mi je to bilo zanimljivo. Dočekalo me je ljubazno osoblje, iako je već bilo kasno. Usput su mi objasnili da je moj mentor jedan od vrlo poznatih profesora u celoj zemlji, a i šire, i pitali su me kako sam uspela njega da dobijem za mentora. Odgovorila sam da nemam nikakve veze sa izborom mentora, nijednog od tih profesora ne poznajem, birala sam ih na osnovu tema.

Rekli su mi da imam sreće što sam njega dobila za mentora. Osećala sam se srećnom i bila oduševljena svime što sam doživela. Odmah su me odveli da se javim roditeljima i objasnili su mi kako da to radim u buduće. Mama je bila presrećna. Ja sam bila tako daleko od njih, ne samo prostorno, već i po običajima u tom po svemu drugačijem svetu.

Pitali su me da li sutra želim da se upoznam sa profesorom ili, pošto je nedelja, u ponedeljak. Tada su me obavestili da je kod njih nedelja radna. Jedino je petak neradni dan. Za hrišćane je neradna nedelja. Nisam ni znala da tu ima i hrišćana, te su se oni našalili u smislu da kod njih svaki dan prodavnice rade. Petkom se može kupovati kod hrišćana, a nedeljom kod muslimana.

Ovo je, zaista, bio moj prvi susret sa istinskim muslimanima i takvim okruženjem. Bila sam oduševljena. Nikad nisam razmišljala zašto mi ne radimo nedeljom. Smatrala sam da je to jednostavno tako. Kako sam ranije kazala, vera mi u dotadašnjem životu nije bila tako bitna, ali ovde, koliko sam mogla da primetim, bitna je, i to mnogo. Rekla sam da, što se mene tiče, nije bitno koji je dan, da mi odgovara već sutra. Sve je bilo tako čisto i uređeno, ali na njihov poseban način, i to mi je u potpunosti odgovaralo.

Sutradan sam bila spremna za upoznavanje sa mentorom. Sa mnom je išao čovek iz pratnje. I to smo čak imali. To je bila privilegija ženskih gostiju. Taj čovek je trebao da me odvede do mesta gde ću se naći sa studentima, koji će me potom odvesti profesoru. Tog jutra sam doživela još jedno iznenađenje.

Spavala sam, ali ne tako čvrstim snom, jer su trema i umor učinili svoje. Negde pred zoru, začu se nekakav glas sa ozvučenja. Trgnuh se i zapitah šta je to. Potom se setih da sam u muslimanskoj zemlji, i prisetih se scena iz nekih filmova u kojima sam čula sličan zvuk. To je njima neki poziv, znak upućen iz džamije. Bilo mi je vrlo čudno, jer mi je to prvi susret sa ezanom (poziv na molitvu). Džamija je bila odmah do zgrade u kojoj sam bila smeštena. Bilo mi je vrlo čudno koliko je ovde vera važna i zastupljena, što sam već za tako kratak period primetila.

Stigli smo kod profesora. Usput, nigde kraja mom oduševljenju stilu gradnje, uređenosti prostora i okoline. Zaista sam u drugom svetu. Profesor je bio stariji, puniji čovek s brkovima, tako nežnog i smirenog izraza lica, sa znacima dobrodošlice na njemu. Inače se to moglo videti na licima skoro svih ljudi koje sam upoznala. Seli smo i upoznavali se kroz razgovor.

Tokom pet godina studiranja na fakultetu u mojoj zemlji, nisam takav razgovor obavila ni s jednim od profesora. Voleo je da zna skoro sve o meni, o mojoj porodici, mestu gde živim, mojim razmišljanjima, pa je razgovor potrajao. I on je meni pričao o svojoj porodici i dao vizit-kartu s svim mogućim kontakt telefonima, čak i kućnim, i rekao da mu se uvek mogu obratiti za pomoć.

Bila sam oduševljena. Za kraj je ostavio komentar koji me je naveo da razmišljam o nekim situacijama. Prokomentarisao je, sasvim smirenim i uobičajenim tonom, da ja dolazim iz zemlje čiji je narod ubijao njegovu braću muslimane. Ostala sam šokirana. Ja, kao prozvana da pripadam narodu koji je nekog ubijao, koji je agresor, ne mogu da verujem. Posle male šutnje, odgovorila sam da je tada bio rat i da nisam učestvovala u tome, a niti iko iz moje porodice. Takođe, ne poznajem nekog ko je takve stvari radio. Profesoru je bilo žao što me je doveo u neprijatnu situaciju, ali to je bio prvi put da se posle tih zbivanja susreće s nekim iz moje zemlje i jednostavno je osećao potrebu da mi to čisto kaže, jer ga je u duši bolelo.

Smirili smo tenzije. Završio je sledećom rečenicom: „Znam da Vi imate pogrešnu predstavu o muslimanima i nadam se da ćete u toku ovog boravka upoznati muslimane i da ćete promeniti mišljenje.“

Iskreno, nisam imala nikakvu posebnu predstavu o muslimanima, niti o bilo kom drugom narodu ili verskoj skupini na svetu. Nemam predrasude po tom pitanju. Znala sam da u susednoj zemlji žive muslimani, kao i u još nekim krajevima naše bivše zemlje. Oni su stalno bili dovođeni u vezu s Turcima i njihovom petovekovnom vladavinom, naravno u negativnom kontekstu. Poznavala sam dosta muslimana, ali ih zaista, nisam razdvajala od drugih, niti sam ikada s njima razgovarala o tim temama.

Ponavljam, vera baš i nije bila aktuelna tema u našoj zemlji. Mogu reći da je možda tek postala otkako su se izdešavale korenite promene i rat na prostorima naše bivše države. Medijska blokada pod kojom smo dugo bili učinila je svoje, pa sam „slepa pored očiju.” Bilo me je donekle i stid što o tome ne znam više.

Oni su se potrudili da mi u najlepšem svetlu prikažu šta znači biti musliman. Profesor je jednom prilikom rekao kako njega redovno na putovanjima, kongresima i svetskim zbivanjima, kolege sa zapada pitaju koliko ima žena, smatrajući da ima harem negde tamo, u svojoj arapskoj zemlji. On bi uvek odgovarao da ima samo jednu ženu, što bi opet izazivalo njihovo čuđenje.

Pričao mi je i o tome kako se smatra da muslimani zlostavljaju žene, da im ne daju nikakva prava, da ih ne školuju i slično, i da ću svojim očima videti kako to nije istina.

Upoznala sam neke studentice medicine iz grupe s kojom smo kontaktirali, potom sam upoznala mnoge profesorice s medicinskog fakulteta. Neke od studentica su nosile marame na glavi, a neke nisu. To mi je bilo interesantno, iako nisam znala pozadinu. Sve profesorice koje sam upoznala su nosile marame i bile obučene tradicionalno, po verskim propisima. Bilo mi je zanimljivo da gledam tako ugledne žene. Počela sam da shvatam da nije toliko bitno kako izgledaš i šta oblačiš, već ono šta nosiš u sebi. Upoznavala sam i druge profesore, docente, asistente, uglavnom one na koje me profesor upućivao. Sve su to bili divni ljudi.

Jedna, meni vrlo čudna stvar, bila je što su svi započinjali teme o veri. Moje sramote, ništa ne znam! Nemam ni o čemu da pričam s njima. Nekako sam se izvlačila pričom kako kod nas vera nije tako zastupljena i kako se javno ne ispoljava kao ovde. To im je bilo više nego čudno, jer je za njih vera stub, oslonac u životu. Pitala sam se u kakvoj sam to zemlji i sredini odrasla.

Bilo mi je neobično kako oni, kao ljudi od nauke, imaju tako jaka verska ubeđenja i takvu sponu s verom, dok sam ja celog života odrastala u sredini gde su te dve stvari nespojive.

Učeni smo da nauka pobija postojanje Boga, pa Darvinovu teoriju evolucije. Prihvatali smo to „zdravo za gotovo“. Poverovavši da je čovek nastao u toku evolucije, od majmuna. Tradicionalno smo prihvatili veru kao neku sekundarnu stvar u kojoj se obeležavaju praznici, uglavnom, porodično, ne javno, ali bez ikakve veze između ta dva aspekta života.

Ovo je bilo nešto novo. Svakim danom sam se bolje upoznavala s tim ljudima i navikla sam na neke njihove običaje. Nije bilo razgovora mimo predavanja i službenih (sastanaka), a da se vera nije spominjala. Posebno sam s nekolicinom razgovarala o tome. Bila sam puna pitanja. Susret s novim, probudio je znatiželju u meni.

Jedna od stvari koje sam takođe primetila je bila vezana za njihove međusobne razgovore. Nisam ih razumevala, jer su bili na arapskom, ali tako dinamični, rekao bi čovek da se svađaju, a oni nasmejani sve vreme. Na kraju se izgrle, izljube i završe jednom rečju koju su toliko često ponavljali da sam je zapamtila. Bila je to reč inša- Allah. Šta li im znači ta reč, zanimalo me da ih upitam. Bili su raspoložili da mi objasne, kao i sve sto bih ih pitala. Ona znači: šta god da se dogovaraš s nekim, ili planiraš da uradiš, trebaš da dodaš da će to biti ako Bog dozvoli i ako je Njegova volja da se desi. Takvu vezu, naučnika, medicinara i doktora, s Bogom još uvek nisam mogla da shvatim.

Tako su prolazili dani, a ja sam se sve više vezivala za te ljude, njihov način života i razmišljanja i počela sam se prepoznavati u svemu. Ulazila sam u razgovore o Božijim poslanicima, o Božijim knjigama. Saznala sam šta znače reči ispisane na arapskom u onoj galeriji: Božija imena, u stvari, lepa Božija imena, ono što ljudi znaju o Njemu, što je spomenuto u Njegovim knjigama, tj. poslednjoj objavi – Kur’anu.

Shvatila sam kroz tu priču kompletnu vezu čitavog čovečanstva, od samog nastanka. I sve je bilo toliko jasno. Komadići polomljenog ćupa su dobijali mesto i počeli su da čine jednu celinu. Sve je počelo da se uklapa, a moje srce je počelo da drhti od sreće i radosti otkrivanja Istine i lepote kakve Islam nosi u sebi.

Sve je tako jednostavno, jasno i na svom mestu. Jasnije nego naučne činjenice koje uvek mogu da imaju grešku. Ove su činjenice čiste od grešaka. Srce koje želi istinu i traga za odgovorima, prepoznaje ih kao istinite.

Tako sam ih ja doživela. U srcu sam osećala zadovoljstvo svakim novim dokazom istine. Shvatila sam zablude i greške koje su nastale uplitanjem ljudskog u Božije, posebno u velikim religijama kao što je hrišćanstvo i pravoslavlje, kao deo toga.

Shvatila sam da je Kur’an jedina čista i sačuvana istina koja je došla od Boga, našeg Stvoritelja, Jednog Jedinog. U arapskom jeziku i jeziku svih muslimana postoji vlastito Božije ime Allah (koje se ne može menjati i imati ženski rod (boginja), niti množinu(bogovi)) – Onaj osim Kojeg drugog Boga nema. Ta istina je jedina koja je sačuvana do dana današnjeg i biće čuvana do Sudnjeg dana. To je zadnja poruka čovečanstvu. Poslednji zavet koji je čovek uzeo na sebe. Sve je bilo tako jednostavno, jer istina je uvek kristalno jasna.

Kako su sva ta saznanja uticala na mene? Bila sam oduševljena! Možda je to malo reći, jer je teško opisati stanje spoznaje životne istine. Kao da sam dobila nove oči kojim, gledam svet, nove uši kojim ga osluškujem, nove misli kojima razmišljam o njemu i novu šansu da živim na potpuno ispravan način.

Život nisam više gledala samo s materijalne ili duhovne strane, kako sam ranije naučila i radila, već u potpuno novoj dimenziji, sveobuhvatnoj, jer je život zaista takav. Svet proučavamo razumom i činjenicama. Doživljavamo ga čulima i stvaramo emocije u skladu s tim, a sve to zajedno smo, u stvari, mi kao celina. Tako nas je Bog stvorio, i to je jedini ispravan pogled na svet. A tu smo privremeno, u prolazu… Do sledeće stanice na putu ka Džennetu (Raju) i susretu s Njim (Bogom), Uzvišenim Stvoriteljem. Zašto propustiti tu šansu?

Moja nauka je dobila potpuno novu dimenziju. Pre povratka kući, izgovorila sam šehadet. One reči kojima pohvataš jedinu istinu, islam, kao životni put: “Svedočim da nema drugog Boga osim Allaha i da je Muhammed Njegov rob i Njegov poslanik!”

Majra

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

About pozivistine

Pogledaj takođe

Arthur Wagner – Ekstremni političar koji je na kraju svoj identitet našao u islamu

Arthur Wagner – ekstremni političar koji je na kraju svoj identitet našao u islamu Pred …