Home / Tekst / Prihvatili su islam / Prirodni Put

Prirodni Put

 Daleko tamo, došla je do ključa i otvorila vrata svog novog života, punog mira.

“Budim se. Ponovo u istom gradu. Tuđina. Ponekad teška, ponekad korisna. Dobro dođe čoveku da razmisli na miru o nekim ključnim stvarima. Često se dešava da je samoća baš ono što treba da se u toj meditaciji uma otkrije ili shvati šta se zaista želi i voli.

Sinoć gotovo oka nisam sklopila. Moram mu se javiti i objasniti mu da me puno zanima ono o čemu uporno priča. Ali, mora i on mene malo da sasluša. Nije njegova vera jedina na ovom svetu. Mora saslušati i o hrišćanstvu.

Juče je opet nastala rasprava – da li smo mi Božija deca ili robovi? Da li Bog ima sina ili ne? Da li je Bog postao čovek? Da li je Isus Bog ili… Moramo iznova diskutovati. Ne mogu ovako. Osećam da je i previše ubeđen u ono o čemu priča. Znam, ima više znanja od mene. Ipak, mora me saslušati, javiću mu se.

Osećao se sveži zrak u mom novom gradu. Čekala sam ga da dođe. Po običaju, odlučno i žurno eto njega. Nismo odmah počinjali isti razgovor, dok je u meni nestrpljenje da on započne bilo veliko.

I opet. Islam je jedini Pravi put. Bog je savršen i ne može imati ženu, dete, ortaka ili drugog Boga osim. Njega. Isus je Božiji poslanik. Muhammed, mir nad njim, je najavljen u Bibliji. Dokazi koje pruža. Praksa u njegovom životu. Da li je ovo šansa za neki novi početak?

Dobro, otvoriću Bibliju. Ne mogu da verujem da u njoj nešto o tome piše. Naći dolazak Muhammeda, mir nad njim. Ima li ga navedenog? Kuda sve ovo vodi? Ne želim da izađem kao pobednik iz ove priče. Ne želim da dokažem da sam u pravu, a možda ipak nisam. Želim da izađem kao pobednik za sebe i za svoju budućnost. Hoću da verujem ispravno.

Istorija o mom dodiru sa islamom slična je većini onih koji su se vratili Istini. U blizini Beograda tekao je moj stari život. Nemajući realne dokaze da osećam bilo šta, prezirala sam islam i sve muslimane. Uzvišeni Bog neka mi oprosti.

            Moji roditelji su verovali da postoji Bog, ali nisu praktikovali veru. Znamo kako je bilo za vreme Tita. Moja baka je bila veoma pobožna, pa nas je učila da se molimo onako kako je znala. Sestra i ja smo od nje naučile da se molimo kao pravoslavci. Vaspitanje u kući je bilo dobro. Međutim, u našoj porodici se pod „dobrim vaspitanjem“ podrazumevalo da je u redu kad odrasteš da izađeš u disko i da imaš dečka.

            Verovala sam u Boga i molila se svakodnevno na svoj način. Čak sam razmišljala o tome da se zamonašim, jer sam mislila da je rešenje u tome. Ipak, shvatila sam da nije imalo smisla da odem daleko i da prekinem odnose s porodicom i prijateljima. Mišljenja sam, pošto imam samo majku, otac mi je poginuo u ratu, da bih trebala da ostanem i da joj pomognem. Čitala sam o tome u Bibliji, da su bolje ruke koje pomažu nego koje samo mole. Neprestano sam molila Boga da mi pokaže Pravi put. Sa svojih dvadesetak godina, počela sam više da se zanimam za veru, jer mi je sve  postajalo besmisleno.

            Morala sam da nađem neki smisao, pa sam se posvetila čitanju Biblije. Bez obzira što mnogo stvari nije imalo smisla, stavove sam zastupala braneći postojanje Boga i skroman život. Bila sam svesna da nije dobro izlaziti u diskoteke, a ni slušati muziku. Kao devojčici, Lepa Brena mi je bila idol. Međutim teško je živeti u sredini u kojoj je sve to u redu. Nažalost, ima ljudi koji odu u crkvu da se pričeste u majicama na bretele, pa kad izađu, obuku miniće i odlaze žurno u disko s momcima.

Tada sam došla do faze otuđenja od ljudi, jer nisam nalazila zajednički jezik ni sa kim. To je mojoj majci veoma teško palo, jer je htela da budem kao i sve ostale devojke. Vratiću se na početak priče. Misli lutaju. Prolaze dani.

U primerku Biblije, pronašala sam jedan komentar koji navodi dolazak Muhammeda, mir nad njim. Počela sam da drhtim od straha. Nije pisalo njegovo ime, ali je bilo očigledno da je to on. Počinje dugo istraživanje i postavljanje pitanja. Mnogo stvari nisam razumela. Po prirodi sam skeptična, bojala sam se da to nije neka varka, te sam stalno molila Uzvišenog Allaha, da mi oprosti ako se varam. Bože, samo da mi pokažeš Pravi put. Prestaću da se krstim noću kad se molim, jer bojim se da grešim ako je laž priča o sinu i svetom duhu.

Evo već dugo istražujem islam preko interneta. I bez izrečenog Šehadeta, osećam se kao muslimanka. Čitala sam priču Esme iz Srbije koja me je dirnula u srce. Maša-Allah. Slušala sam o njoj i plakala. Ona u Srbiji ima zaista snažnu veru i hrabrost čim je javno prihvatila islam, a ja u velikoj demokratiji još uvek čekam, ne znam ni ja šta. Sutra je veliki dan za muslimane. Arefat . Dok oni uče i plaču bojeći se svoga Gospodara i nadajući se Njegovoj milosti, ja osećam slast dove i posta na taj sveti dan.

Okupala sam se. Skinula ono što mi je bio teret. Moram obznaniti svoj islam. Danas postim i ponavljam reči istine s kojima ću, nadam se napustiti ovaj prolazni svet. Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu. Molim Uzvišenog Boga da me uputi i učvrsti u veri. Nadam se da će osoba koja je bila sebeb (uzrok) moje upute biti na visokom položaju na Onom svetu. Molim Uzvišenog Allaha za to. Naša poslednja dova je Hvala Allahu, Gospodaru svih svetova.”

Zejneb

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

About pozivistine

Pogledaj takođe

Put sestre Intisaar u Islam

Sve je počelo u 2005. godini. U to vrijeme čula sam dosta negativnih izjava o …