Home / Tekst / Hrišćanstvo na vagi istine / Jevrejske sekte u Isusovo doba

Jevrejske sekte u Isusovo doba

U Isusovo doba delovalo je sledećih pet sekti: saduseji, fariseji, eseni, ziloti i samarijanci. Svaka od ovih sekti, na svoj način, iščekivala je dolazak obećanog Mesije Spasitelja. O svakoj od ovih sekti govorićemo zasebno.

  1. Saduseji

Saduseji su sledbenici Sadoka koji je u doba Solomona predvodio svešteničku službu. Nastanjivali su urbana naselja i odlikovali se negovanjem tradicije, društvenim ugledom i bogatstvom. Zbog svoje privrženosti tradiciji, najstrožije su osuđivali uvođenje inovacija u interpretaciji verskih tekstova. U svom učenju podržavali su vlast Hrama i sveštenstva. Priznavali su pet Mojsijevih knjiga, a ostale odbacivali, naročito Talmud. S obzirom da su uživali sva dobra i blagodati postojećeg društvenog sistema, zalagali su se za njegovo očuvanje. Podržavali su postojeću garnituru političke vlasti Grka i Rimljana. U tome im je išlo na ruku nepostojanje verskih tekstova o onosvetskom životu. U ovome su se razlikovali od ostalih verskih sekti koje su verovale u proživljavanje nakon smrti i polaganje računa. Mesijini neprijatelji, među sadusejima su bili Ananija i Kajfa. Razlog za to treba tražiti u tome što su saduseji nastojali da očuvaju vlast Hrama i postojeći poredak. Koliko god su bili dosledni u pitanjima vezanim za njihovo versko učenje, još su više bili liberalni po pitanjima vezanim za njihov svakodnevni život. S obzirom da su u svetovnim pitanjima, poslovima i društvenom položaju bili tesno povezani sa vlastima, saduseji nisu izbegavali strance, nego su sa njima bili u tesnoj kolaboraciji.

  1. Fariseji

Fariseji su, po svom učenju, predstavljali sektu koja je stajala nasuprot sadusejima. Brojčano su bili jači od saduseja, a u narodnim masama i među vodećim ličnostima, njihovo učenje je bilo popularnije i dublje je pustilo svoje korene. Nisu se mešali sa strancima niti su njihovi pripadnici zauzimali istaknutija mesta u vlasti i svetovnim poslovima. Fariseji su dobili ime po hebrejskoj reči, koja je po izgovoru i značenju slična arapskoj reči „ferz” (izdvajanje, odvajanje). Prema tome, oni sebe smatraju odabranim. Međutim, njihovi protivnici ih sa omalovažavanjem nazivaju ovim pogrdnim imenom, kojim su se sami izdvojili iz zajednice i time napustili put prejašnjih generacija. Fariseji to, pak, tumače drugačije i kažu da njihovo ime znači „odabrani, pretpostavljeni”, navodeći kao dokaz Božije reči upućene svim Izraelćanima u dvadesetom poglavlju levitskog zakonika, gde On kaže:

Ja sam Gospod Bog vaš koji vas odvojih od drugih naroda. (Levitski zakon, 20:24)

Zbog ovoga su fariseji imali osećaj ponosa i oholosti, što će kasnije biti razlog da im Mesija prigovori. Dizali su pobune protiv zvanične vlasti, bez obzira da li se radi o vlasti Hrama, ili centrima strane političke vlasti. To je imalo za rezultat da oni nisu priznavali sveštenstvo i njegov monopol nad delatnostima Hrama kao i ceremonijal oko prinošenja žrtve. Pored ovoga, oni su osuđivali sve one koji su prihvatali običaje stranaca. Njihova najpoznatija pobuna protiv uvođenja novina u veri bila je ona koju su digli protiv kralja Antioha koji je 168. god. pre n.e. vrhovnom svešteniku Hrama naredio da kao žrtvu prinese svinje. Zbog ovakve samovolje vlasti i monopola nad Hramom od strane sveštenstva, oni su pozivali da se bogoslužje obavlja u kućama, bez prisustva zvaničnog sveštenstva, što je dovelo do toga da svaka kuća postane sveti hram. Na taj način su postali krajnji ekstremisti, iako su, u osnovi, naginjali umerenosti i suprotstavljali se monopolu i samovolji.

Po pitanju tumačenja verskih tekstova i tradicije oni su od svih bili najbliži racionalnom prosuđivanju. Tako su npr. prihvatali otkupninu za svoje ubijene, nasuprot sadusejima, koji su se strogo pridržavali pravila „oko za oko, zub za zub” i koji nisu prihvatali otkupninu.

Ako su saduseji bili najbliži materijalizmu i doslovnoj primeni osnovnih postavki njihovog učenja, za fariseje se može reći da su bili najskloniji duhovnim vrednostima i normama lepog ponašanja u svojim shvatanjima i razmišljanjima. Nasuprot saduseja, oni su verovali u proživljavanje nakon smrti i u duhovnom svetu iščekivali dolazak Mesije Spasitelja koji neće imati obeležje svetovne vlasti. Ako su saduseji bili neka vrsta aristokratske kaste, onda se može reći da su fariseji predstavljali neku vrstu demokrata.

U Mesijinom dobu, među njima su bile prepoznatljive dve struje. Prvu su sačinjavale pristalice mudraca Hilela koji je u Palestinu došao iz Vavilona. Pristalice ove grupacije bile su tolerantne i ljubazne u odnosima sa strancima. Druga struja koja je sledila mudraca Samaja bila je dosledna u strogoj primeni svoga učenja. U svojoj doslednosti su išli tako daleko da su odbijali primiti nove kandidate u svoje redove ukoliko nisu bili Jevreji. Ako je Hilelova deviza bila umerenost, onda je Samajeva bila borba protiv te umerenosti. Njegovo ljubomorno negovanje tradicije nadmašivalo je želju za novim stremljenjima. Mesijini učitelji u detinjstvu najverovatnije su bili iz reda fariseja.

  1. Eseni

Ova sekta je po broju svojih pristalica mnogo manja od prethodno dve pomenute, ali je po uticaju koji je ostavila, ako ne snažnija, onda bar sa njima ravna. Njihov broj, u doba Josifa Flavije (jevrejskog istoričara iz poznog prvog veka i doba Mesijinog rođenja) procenjuje se na oko četiri hiljade na jugu Palestine. Svoju snagu crpili su iz strogosti učenja, izvanredne organizacije i porekla iz same srži izrailjskog naroda. Ovo poslednje bilo je jače od svega drugog, što im je omogućilo da se u svom učenju i nacionalnom obeležju, gotovo oslobode vlasti Hrama. Da nije njihovog priznavanja prinošenja žrtve Hramu, teško bi se i po čemu drugom mogli ubrajati u jevrejsku sektu. Čak i u obredima prinošenja žrtve, ova sekta se razlikuje od drugih, jer je osuđivala klanje životinja i svoje žrtve prinosila u bilju.

Njihovo ime najverovatnije je izvedeno iz reči „asi” koja na aramejskom znači „iskusan lekar, erudit” i koja u arapskom ima isto značenje. Ovo semantičko značenje je sasvim logično, jer su se bavili isceljenjem duše. Svoje bolesne lečili su svakojakim molitvama i tvrdili da su upućeni u tajne iscelenja. Preovladava mišljenje da je ova sekta nastala u drugom veku pre n.e. i da je mnoge tajne svojih obreda preuzela iz aleksandrijskih škola i nekih filozofskih učenja, kao što je Pitagorino učenje koje najstrože zabranjuje klanje životinja, zagovara isposništvo i zadovoljstvo sa malim.

Pripadnicima ove sekte je bilo zabranjeno posedovati dve odeće ili gomilati kućne potrepštine i hranu. Među njima je preovladavao monaški život i celibat, mada je i među njima bilo nekima dozvoljeno da zasnuju porodicu. Materija je po njihovom učenju izvor svakog zla. Pripadnici ove sekte predavali su se šutnji i pokajanju. Jedina radost koja im je bila dozvoljena je bila radost duše, radost zbog uspostavljanja kontakta sa dušama i višim nebeskim svetom, gde se molitvama, disciplinom i ustrajnošću u pokornosti, uzdiže vernik. Na svojim putovanjima pripadnici ove sekte bratimili su se dvojica po dvojica. Retko su viđani u gradovima i naseljenim mestima. Verovali su u Sudnji dan, proživljenje posle smrti i dolazak Mesije Spasitelja. Spasenje je po njima duhovni preporod koji ljude upućuje na valjan i čestit život. U traganju za Božijim zadovoljstvom slede Amosa, zagovarača načela da je približavanje Bogu pravdom i milošću bolje od prinošenja žrtve i poklona. Obavljali su versko pranje i Bogu su se u svojim molitvama obraćali pred zoru. Subota im je bila neradni dan. Između sebe nisu imali pretpostavljene i potčinjene. Ropstvo je među njima bilo zabranjeno, a omiljeno zanimanje zemljoradnja i ručni zanati. Trgovina im je bila najstrože zabranjena. Strožije od svega bilo je zabranjeno nositi oružje.

Ustrojstvo i hijerarhija kod esena

Eseni su bili organizovani u ćeliji sa trostepenastom piramidom. Prvi stepen je okupljao maloletne dečake. U drugom stepenu su bili oni koji su se zavetovali. To su oni koji su prethodno položili zakletvu, godinu dana proveli u uvežbavanju u službi Božijoj i upoznavanju sa tajnim učenjem sekte. Zatim se kandidat priključivao nekome ko je na stepenu učitelja kod koga je ostajao dve godine. Posle toga oblačio bi simbol sekte, plavu odeću i pojas, a u ruci nosio štap kao znak teškog fizičkog rada. Tu je još bilo versko pranje, čitanje verskih knjiga, zakletva na vernost i čuvanje tajni bratstva. Nakon toga, sve do smrti bilo je zabranjeno zaklinjati se, bez obzira da li se radilo o istinitoj ili lažnoj zakletvi. Član koji bi prekršio zakletvu mogao je biti isključen iz bratstva, pod uslovom da ga je za prekršaj optužilo stotinu njegovih drugova. Štaviše, mogao je biti osuđen i na smrtnu kaznu, ako je prekršaj značio izdaju ili negiranje temeljnih učenja vere.

  1. Ziloti

Nije isključeno da su ziloti ili galilejci, sledbenici Jude Galilejca, jedno ekstremno krilo esena, jer su u isposništvu i skromnom životu sledili njihov put. Oni su još više od samih esena zagovarali rad na ostvarenju predskazanja o skorom dolasku Dana spasenja. Ovi ziloti su isti oni koji su šeste ili sedme godine p.n.e. digli pobunu i otkazali poslušnost sirijskom vladaru Kvirinu koji je izdao nalog za popis stanovništva po kome su se Jevreji trebali izjašnjavati kao carski podanici. Ovi su to odlučno odbili i to shvatili kao uvredu i poniženje. U ovoj pobuni poginuo je i sam Juda Galilejac, njegovi sinovi i cela porodica.

  1. Samarijanci

Samarijanci su mešavina Jevreja i Asiraca koji su nastanjivali prostore starog jevrejskog carstva. Asirci su se sa Jevrejima izmešali nakon poznatog progona Jevreja u Vavilon. Navuhodonosor Drugi dozvolio je da u Palestini ostane jedan broj seljaka i radnika iz reda Jevreja i s njima neka asirska plemena. Oni su se kasnije u mestima u kojima su živeli međusobno izmešali putem rodbinskih veza, kroz običaje i verske obrede. Kada su se prognani Jevreji ponovo vratili iz Vavilona u Palestinu, samarijancima su osporili priznati autentičnost njihovog verskog učenja i obreda, jer su se navodno kosili sa njihovom tradicijom. Štaviše, oni su ih proglasili hereticima i idolopoklonicima, pa su im zabranili da sa njima učestvuju u podizanju novog Hrama, čiju je izgradnju na temeljima starog, koji je razorio Navuhodonosor, dozvolio persijski kralj Kir.

Nakon poraza Vavilonaca oni su potpali pod vlast Presijanaca. Pošto su Jevreji, povratnici iz Vavilona odbili da im se samarijanci, zbog iskrivljenog učenja, pridruže u gradnji Hrama, ovi su se odlučili na podizanje zasebnog hrama na brdu Gerizim. Na taj način oni su počeli skrnaviti jerusalimski Hram, jer su službu Božiju isključivo obavljali u novopodignutom hramu.

Ovaj novoizgrađeni hram gotovo dve stotine godina bio je konkurencija jerusalimskom, dok ga stotinak i nešto godina p.n.e. nije srušio Jovan Hirkan, glavni jerusalimski sveštenik. Međutim, i posle ovog, samarijanci su ponovo podigli svoj hram koji je postojao sve dok ga nisu srušili Rimljani nakon pobune koju su protiv njih samarijanci podigli u petom veku naše ere. Tom prilikom Vespazijan je razorio nihov grad i na njegovim ruševinama podigao Neopolis (Novi Grad) danas poznat pod imenom Nablus.

Verovanje samarijanaca

Malobrojni ostaci samarijanaca i do dan danas u Palestini ljubomorno čuvaju svoju veru i običaje. Oni ne priznaju postojeći Tevrat koji slede drugi Jevreji hebrejskog porekla, nego imaju zasebnu knjigu Tevrata, napisanu na njihovom jeziku. Ova njihova knjiga sastoji se samo iz pet Mojsijevih knjiga. Ostale, ovoj knjizi pridodate knjige, oni ne prihvataju, izuzimajući Hošeovu knjigu o sucima, koje oni smatraju knjigama o istoriji, a ne sastavnim delom Tevrata. Ne veruju u sveta mesta, izuzimajući mesto njihovog nekadašnjeg hrama na brdu Gerizim. U Mesijino doba, sukob između pristalica ova dva hrama, je bio uzeo toliko maha, da je zbog nesigurnosti na putu gotovo u potpunosti bio obustavljen promet na svim komunikacijama koje su povezivale Samareju i druge zemlje. Svaki onaj koji bi se usudio da sa juga, iz Judeje, krene na put za Samareju na severu, bio je izložen opasnosti da bude ponižen i maltretiran.

Samarijanci su verovali u duhovno spasenje od očekivanog Mesije, ili obećanog poslanika. Dok su stanovnici judejskog kraljevstva na jugu verovali da je njihova prestonica Jerusalim očekivano mesto Kralja Davidova roda, njihovog Spasitelja, dotle su samarijanci to negirali i verovali da su jedino oni dostojni imena Izraelćana i da vode direktno poreklo od Jakova (Izrailja). Pored ovih verskih sekti u to doba su postojali i slobodni pojedinci koji su u sve druge bili izgubili nadu. Živeli su u isposničkim ćelijama, daleko od očiju urbanih naselja i civilizacije. Ovakvi samotnjaci uživali su ugled i poštovanje širokih narodnih masa koje su se bile zasitile propovednika ogrezlih u ovosvetskim blagodatima, okruženim vlastodržcima i sveštenstvom. Jedan od ovakvih isposnika bio je i Panos kod koga je Josif Flavije, veliki istoričar učio tri godine. Ovaj asketa živeo je u potpunoj izoliranosti od sveta i zadovoljavao se sa onim što mu je svet dobrovoljno donosio. Telo je čistio vodom, a dušu čitanjem svetih knjiga i vežbama. Ovakvih asketa, sličnih njemu bilo je više i svi su svoje molitve obavljali uz maksimalno čišćenje i u izolaciji, daleko od očiju sveta. Jedan od najpoznatijih ovakvih asketa je bio Jahja, u jevanđeljima poznat pod imenom Jovan Krstitelj.


Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.

Izvor: www.islamhouse.com/sr

About pozivistine

Pogledaj takođe

Činjenice koje ukazuju da je Poslanik Muhammed spomenut u Bibliji

(Ovaj članak je sastavljen iz dijaloga između poznatog muslimanskog učenjaka Ahmeda Didata i hrišćanskog sveštenika …