Hrišćanski obredi i ‘svetost’ krsta

U hrišćanstvu postoji nekoliko glavnih obreda u zavisnosti od toga čije se mišljenje uzima. Oni se nazivaju Svetim tajnama. Njihov broj se razlikuje kod različitih hrišćanskih denominacija. U pravoslavlju su to krštenje, miropomazanje i sveštenstvo i ne mogu se ponoviti, dok se ostale tajne ponavljaju. Po hrišćanskom verovanju, sveta tajna je čin koji preobražava život. Obično se kaže da u Crkvi ima sedam svetih tajni (od kojih ćemo detaljnije spomenuti samo neke):

1. Krštenje;
2. Miropomazanje;
3. Pričešće;
4. Pokajanje;
5. Sveštenstvo;
6. Brak;
7. Jeleosvećenje.

Krštenje

Pod krštenjem se podrazumeva pranje (čišćenje) tela u crkvi posebnom vodom koje čini sveštenik. To je voda u koju se stavi puno soli i pomeša sa balisanom, dobijenim iz istoimene biljke. So i balisan se stavljaju da se voda ne bi pokvarila. Voda se obično čuva u bunaru ili bazenu u crkvi ili njenoj blizini. Sveštenik iz njega zahvati određenu količinu vode, na nju pročita molitvu pa njom poprska osobu koja ulazi u hrišćansku veru. (Neki kršćanski pravci uslovljavaju da se osoba koja prihvati hrišćanstvo u ovoj vodi okupa).

Po hrišćanima jedini način da se očiste od ‘naslednog greha’ je kroz Svetu tajnu krštenja. Krštenjem se postaje član Crkve Hristove, hrišćanin, a ne rođenjem. Ko se ne krsti nije dostojan da primi ni ostale Svete tajne. Osnovni preduslov za krštenje je vera u Isusa Hrista, da je On Sin Božiji, i da je postradao i vaskrsao iz mrtvih, i da će opet doći da sudi živima i mrtvima.

Prilikom izvođenja ovog obreda sveštenik kaže: „Krstim te u ime Oca, Sina i Duha Svetog”, a zatim, nakon što osoba nedvosmisleno izjavi da prihvata hrišćanstvo, njegovo telo poprska tri puta, ili mu da vodu da se u njoj tri puta okupa ili sveštenik lice koje se krsti tri puta zagnjuruje u osvećenu vodu, u ime Oca i Sina i Svetog duha. Ovakvo krštenje obavljaju svi hrišćani. Najbolje je da ga obave dok su još mali. Neki ga, međutim, odgađaju i ostavljaju za poodmakle godine života, jer kroz krštenje čovek se osim naslednog greha čisti i od ličnih greha koje je načino od rođenja do dana krštenja. Zatim onaj ko se krsti, nakon ovog obreda podleže obavezi da živi po normama hršćanskog učenja i da se čuva greha. Ko se toga boji, on krštenje ostavlja za kasnije pod uvetom da nije kršten kao dete. Decu krste njihovi roditelji i umesto njih izgovaraju reči verovanja. Osoba koja nosi dete svešteniku u crkvi na krštenje i prskanje vodom, odnosno kupanje, smatra se duhovnim ocem deteta (kumom). Kada dete odraste pomenuta osoba se posebno poštuje i uvažava, u mnogim slučajevima više nego i rođeni otac.

Ovaj obred hršćani su preuzeli od Jevreja. Jovan Krstitelj je mnogo ranije krstio ljude u reci Jordan. On je lično krstio Mesiju, pa se zbog toga i zove Jovan Krstitelj. Pošto znamo da je on bio Jevrej i da je krstio Jevreje, to znači da je ovo u osnovi jevrejski obred. Sam Mesija je, pre nego što je počeo propagirati svoje učenje, bio Jevrej. Prema tome obred krštenja hrišćani su preuzeli od Jevreja.

Miropomazanje

Ovaj obred vrši se odmah posle krštenja, i njome novokršteni dobija potrebnu snagu. Sveštenik pomazuje svetim mirom glavne delove tela: čelo, oči, nozdrve, usta, uši, prsa, ramena, ruke i noge, izgovarajući formulu: Pečat dara Duha svetog, koju kum potvrđuje Neka tako bude. Sveto miro je naročito pripremljena materija. Ono se priprema jednom godišnje. Hrišćani veruju da ono što za telesno napredovanje novorođenčeta predstavlja majčino mleko, to za duhovno napredovanje novokrštenoj duši, kao duhovnom novorođenčetu, predstavlja miropomazanje.

Pričešće (Tajna večera)

Pod ovim se podrazumeva da sveštenik hrišćanskom verniku da komad hleba i malo vina (ili vode u slučaju da nema vina) koji to treba da pojede. Ko to pojede smatra se da je pojeo deo Isusovog tela i popio njegovu krv. Na taj način osoba postaje odani hrišćanin, jer je u njega ušao Isus i njegovim telom kruži Isusova krv.

Drugim rečima, osoba je postala kao Isus. U vezi s ovim, neka jevanđelja prenose da je to isto Mesija učinio sa svojim učenicima, na isti način i sa istim ciljem. Zato je to za hrišćane obavezan obred koji predstavlja redstavlja vrhunac ljubavi i zajedništva između Boga i čoveka.

Hrišćani se za pričešće pripremaju postom i molitvom. Na Svetoj liturgiji vernici ispovedaju svoje grehove svešteniku, on ih zatim razrešava grehova i utvrđuje da li su spremni da prime Svetu tajnu, tek posle toga vernici mogu pristupiti putiru (čaši) sa Svetim pričešćem.

Međutim, ovo ne praktikuju sve hrišćanske sekte kao npr. protestanti koji se ovome oštro suprotstavljaju, pa čak u pojedinim slučajevima i ismijavaju govoreći: „Kako se hleb može pretvoriti u Mesiju i vino u njegovu krv, ako je Mesija jedan?” Sečenjem hleba i njegovo deljenje velikom broju ljudi, kao i deljenje vina isto tako velikom broju ljudi, moralo bi značiti postojanje milionskog broja ljudi-Mesija.

Pokajanje

Pokajanje je obred kroz koji hrišćani ispovedaju svoje grehe i ukoliko to čine iskreno, kajući se, od ispovednika (sveštenika) dobijaju razrešenje grehova u ime Isusa Hrista. Prema hrišćanskom verovanju episkopi i sveštenici, kao naslednici apostola, imaju tu moć da opraštaju grehe. Vernika koji se i ispovedio i pokajao sveštenik razrešava greha čitajući molitvu. Sveštenik neće pročitati molitvu ako se vernik ne kaje iskreno, već to čini samo radi formalnosti.

I ovaj obred neke od hrišćanskih sekti smatraju obaveznim. Međutim, neke hrišćanske zajednice, zbog lošeg iskustva i napada na žene od strane sveštenika koje su došle da se pred njima ispovede, ne pridržavaju se ovog obreda. Priče o ovakvim slučajevima i napadima na čast žena, hrišćanima su dobro poznate. Pokajanje je Sveta tajna kroz koju vernici ispovedaju svoje grehe i ukoliko to čine iskreno, kajući se, od ispovednika (sveštenika) dobijaju razrešenje grehova u ime Isusa Hrista. Episkopi i sveštenici, kao naslednici apostola, imaju tu moć da opraštaju grehe.

U Evropi se to svakodnevno dešava pred njihovim očima i o tome često piše tamošnja štampa. Međutim, važnije od svega ovoga je pitanje ispravnosti ovog obreda i da li sveštenik može oprostiti grehe nekoj osobi, ili je potrebno da i njemu samom neko oprosti njegove grehe? Svakako. To je Bog.

Zašto onda čovek izbegava direktno obraćanje Bogu i traženje oprosta od Njega? Zašto se uopšte traži oprost od ljudi koji su obični grešnici kao i svi ljudi, a često i sa mnogo većim nečasnim gresima. Ovo pitanje se postavlja hrišćanima pa neka oni sami na njega odgovore. Ne postavljamo ga samo mi, nego i neke njihove sekte.

Svetost krsta

Svetost krsta očituje se njegovim nošenjem ili crtanjem na prsima, krštenje rukom i prstima kad se nešto važno spomene, kad se zapadne u teškoće i sl. Jedan od oblika očitovanja svetosti krsta je i njegovo nošenje na privesku. Svim pomenutim i sličnim postupcima dokazuje se svetost krsta. Krst kao predmet najčešće se izrađuje od zlata, drveta ili nekog drugog materijala. U ovome se povode za, navodno, Mesijinim rečima upućenim nekom čoveku: „Nosi krst i sledi me!”

Hrišćane krst, između ostalog, podseća na Isusovo raspeće i na njegove patnje kojima je bio podvrgnut dok se iskupljivao od greha. Krst je, između ostalog, i znak požrtvovanja. Zbog svega gore navedenog potrebno je dokazivati svetost krsta.

Međutim, o ovome nam istorija drugačije govori. Dokazivanje svetosti krsta od strane hrišćanskih vernika bilo je nepoznato, najmanje prva tri veka hrišćanstva. Prema krstu se ovako počelo odnositi tek u četvrtom veku, u doba vladavine cara Konstantina, rimskog vladara koji je primio hrišćanstvo i mnogo doprineo njegovom razvoju. Ovako nam bar govori istorija.

Da je Isus razapet i da su se hrišćani nakon toga u prva tri veka ranog hrišćanstva znali da su se prema krstu dužni odnositi kao prema svetinji, oni bi to sigurno učinili. Međutim, nisu. Postavlja se pitanje zašto?

Nepobitna je činjenica da su Rimljani i pre dolaska Isusa poznavali krst i da se osuđenik na smrt na njemu razapinjao. To je bio najčešći način izvršenja smrtne presude.

Međutim, ono što je u svemu ovome najveći apsurd, jeste kako to da hrišćani mogu držati krst svetim kada je na njemu ubijen, mučen i omalovažavan njihov ‘Gospodar’. Zatim se postavlja pitanje da je Isus ubijen na drugi način, da li bi hrišćani to uzeli predmetom obožavanja…?

Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.

Izvor: http://www.islamhouse.com/sr