Divan poziv

Inspiracija za ovu priču podseća na moj povratak islamu. Sestru koja ju je doživela znam dugo i puno mi nedostaje.

Allahu ekber! (Bog je najveći! Bog je iznad svega!) Allahu ekber! Čuo se glas… Neverovatan osećaj. Sreća i suze u isto vreme. To je to! Znala sam da ću primiti islam. Sada sam sigurna. Ali kako je sve počelo?

Rođena sam u hrišćanskoj porodici koja poštuje vlastitu religiju i kulturu. To je i dovelo do mog razmišljanja o postojanju i njegovoj svrsi na drugačiji način, uvek sam verovala u Boga. Studirajući arapski jezik, počela sam da se interesujem za islam. Naravno, čitala sam o tome kroz studije i istoriju islama, kao želeći da saznam što više. Čitala bih literaturu i svaki put je nešto u meni tražilo da još više saznajem. Polako je počela da se rađa skrivena ljubav. Kad god mi nešto ne bi bilo jasno, pitala bih koleginicu, muslimanku, koja je uvek imala odgovore. Svaki put se odgovor slagao s mojim osećanjima. Potvrđivao bi ono što sam dugo tražila. A onda, šta se dešavalo?

Taj dan nikada neću zaboraviti. To je bio moj prvi susret s Allahovom Knjigom, svetim Kur’anom. Prijateljica iz Iraka je imala knjigu ukrašenih korica s prelamajućim svetlom. Uzela ju je, nakon što se očistila, i počela listati objašnjavajući određene sadržaje. Bila sam zadivljena rečima koje su dolazile iz ove čiste Knjige. Shvatila sam da to ne može biti govor čoveka ili anđela, već Boga.

Ono što mi je priraslo uz srce i učvrstilo uverenja, jeste jednoća Stvoritelja:

On je Allah (Bog), Jedan. Allah je utočište svakom. Nije rodio i rođen nije; i niko Mu ravan nije. (Kur’an, poglavlje, „Iskrenost“, 1-4)

Da, sve se navedeno poklapa s mojim prijašnjim uverenjem. Uzela sam Kur’an u ruke. Kao da sam konačno srela nekoga dugo očekivanog i traženog. Bio je potreban samo odgovarajući trenutak. Znala sam da ću uskoro primiti islam.

Nakon toga, uputila sam se kući osećajući novi početak, Put istine i spokojstva. Razmišljala sam o Bogu i zahvaljivala Mu. Podsvesno sam Ga molila da me uputi na Istinu. To sam činila od samog početka. Šetajući nisam slutila šta će doći nakon ovog osećaja lepote. Važno mi je bilo da sam blizu Istine, pred njenim vratima.

Nastupio je Ramazan (deveti mesec u islamskom kalendaru), te ne tako davne godine. Iako još nisam primila islam, postela sam. To sam želela. To mi je bilo lako. I bilo je divno. Poznavajući određene propise Allahove vere, uplovila sam u islam znajući da ću ga uskoro javno prihvatiti, ali ne shvatajući šta me sve očekuje na tom putu.

Došla je 2000. godina. Krenula sam preko fakulteta na put. Na tom putovanju je došlo do vrhunca mojih osećanja prilikom slušanja divnog poziva na molitvu. Čula sam ezan. Mislim da sam tada sve reči shvatila, iako nisam znala doslovan prevod. I tako sam, u povratku, doživela novo rađanje. Izgovorila sam Šehadet: Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu. Hvala Allahu!

Počeo je nov život, jer bez islama nema pravog života. Čovek luta tražeći istinu i Uzvišeni Bog, mu omogući da je nađe. Elhamdulillah (hvala Bogu), danas sam muslimanka. Ponosim se time. Ne obožavam ikone, a ni ljude. Obožavam Jedinog Boga. Ne težim povinovati se ljudima, već Gospodaru ljudi. Neki će reći da sam izdala sebe i svoje, ali ja sam ono što osećam u srcu.

Nisam mogla da verujem da sam se promenila, pored toliko ljudi koji lutaju u mnoštvu zabluda. Htela sam svima da kažem, htela sam svima da obznanim: „Hej, ljudi! Zar ne vidite da lutate i da ste zalutali! Tražite odgovore kako biste izašli iz te tame, razmislite ko vas je stvorio, ko vama upravlja, otkud mi postojimo! Da li je to jedan Bog ili dva, ili mnoštvo njih? Zaista je to Jedan Jedini, Koji je Savršen u stvaranju, vladanju, upravljanju…“

Jednostavno, za mene je počeo novi život. Ulaskom islama u moje srce, osetila sam, po prvi put, istinsko osveženje, slast, sreću, uzbuđenje, smiraj. Šta je to novo što mi pleni dušu? Pre islama sam osećala da se gušim u nizu lažnih obećanja i neistina. Sada mogu da poletim, jer sam slobodna, jer sam pronašla sebe, kao dete koje je srećno i bezbrižno, nevino i čisto.

Ne mogu da kažem da nije bilo teško suočiti se s roditeljima, rodbinom, prijateljima, poznanicima – ali to sam ja. Shvatite! Možda im je to zvučalo kao nešto prolazno u mom životu. Ali to nije prolazno, evo do dan-danas je ostalo i vidi se na meni. Svi su me gledali kao vanzemaljca, i izdajnika i nestabilnu ličnost. Ipak, vremenom su shvatili koliko sam srećna u tom novom svetu… Šta reći i objasniti ljudima koji očekuju da im se ćerka, prijateljica, poznanica ili komšinica ponaša po šablonu na koji su navikli? Šta reći ljudima koji se zadovoljavaju načinom života koji je oko njih, ne razmišljajući da li je to u redu i da li im prija?

Granica ili prekretnica mog razmišljanja o prelasku na islam, kristalno mi je jasna. Ona koja povezuje život, pre i posle. Sada znam da onaj život pre, zapravo nije bio život, već samo preživljavanje. Sa verom u Jednoga Boga, ustajem lagano i bez tereta, znajući da je On, Uzvišeni, Onaj Koji sve zna. On me čuje, On čuje moje molbe i uslišava ih, On daje znanje, uputu…

Život se nastavlja. Ali, pravi život. Zasnovala sam porodicu i nadam se da će je Uzvišeni Allah uputiti kao i sve meni drage osobe. Ispunjena osećanjem smirenosti u duši, srećna sam. Raduje me što to mogu da podelim s vama. Molim Boga da On bude zadovoljan mnome i našim umetom. Amin! (Bože uslišaj!)

Aiša

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović